REČIMA I NOŽEVIMA

Priča iz neobjavljene knjige/19.03.2011.

REČIMA I NOŽEVIMA

Piše: Dragana DŽAJEVIĆ 

- Ja sam od neke druge fele, mene još nije sreo ni anđeo, ali ni vrag!, Sofija prekinu tamnu tišinu među nama dvema. Nisam se ni okrenula: Nikada te nisam pitala nešto važno, nešto. -Pitaj slobodno, ja ne krijem ništa!, odlučna je, drsko sigurna. Sedele smo na klupi u parku, okrenute jedna ka drugoj, prsa u prsa, oči u oči. Taj prostor među nama dvema bio je naš prostor, ispunjen našim moralnim reakcijama, ispunjen našim osećajima koji traju. Osećaji produžavaju svoj razvoj u našoj svesti, rastu u nama, dotrajavaju u našoj biti. Mi smo imale prava na taj prostor. Tvoje pitanje se odnosi na neki apstraktni pojam?, ona zahvati od tog prostora deo, ne popušta... Nešto, ali ne znam šta, zanjihalo joj je duh... i ona ne popušta.

Sramežljivo sam uzdržana, smanjena pred njenom sigurnošću:
-Vreme, rekoh zagledana u kazaljke što se godinama okreću unatrag. Pitala sam se, kakvo je tvoje mišljenje?! Moje vreme je drugačije od sadašnjeg i prošlog, ali ni buduće nije moje.
Sofija mi uputi jedan dugačak pogled, plavih sanjivih očiju: Mene nešto pokreće - to je bespogovorno, krv, ali možda i nije, svi su tamo negde, a ja sam ovde. Ja ništa ne očekujem. Nadam se da me i oni drže za neprilagođenu, i popuštaju mi kao lakovernoj budali. Moje postupke odbijaju na rasplinjavanje filosofije životarenja.
- Tvoje su oči, a ne njihove. Misliš, apstraktni pojmovi su van njihove svakodnevice, ne bi se njima umarali, neka se drugi bave raščišćavanjem, na primer ti! Neka drugi gutaju prašinu, na primer ti!
- Uverena sam da je tako. Uostalom, ja sam tako sama odabrala. Kazaljke su lupkale unatrag, sekundu po sekundu. Odabrala sam tako sa svojih šest godina, kada sam se zbog očevih batina našla na putu za bolnicu. Na tom putu sam prvi put progutala prašinu. Odabrala sam tako i kada me je drugi put prebio, i svaki sledeći put, i osećaja se sećam, ali razloga se ne sećam.
-Ta nisi birala roditelje, nisi birala da te neko tuče...
Lice joj postade vosak ukočeni: Odabrala sam da sazrim u cvetanju! Jednom, ugašene zvezde videh sjaj! Draga zvezdo, zvezdice!, rekla bih joj, lutaću, ali ću te stići!
I ja se tada zamislih, kako zagledana u svoju srećnu zvezdu korača kroz šikare i lokvetine smradne, preko pustinje što sve bi popila. Korača preko stenovitih nedohoda što sve bi proždrali, preko mora punog bura što sve bi odnelo. I oblaka punih gromova što sve bi sasekli. Ali korača i dalje, sve gledajući, žudeći za srećom, samo svojom!
Pogledi se ukrstiše i rekoše: Duša cvili za srećom, životom koji ovde nije!
Od kada sam je upoznala, pre nešto manje od godinu dana, saznala sam za veliki deo njene žalosne sudbine. Za čudne porodične prilike u kojima je odrastala, za neslaganja sa majkom i očeva zlostavljanja. Priznala mi je i da se udala sa nepunih dvadeset, kazala je: Tu nikada nije bilo ni mrva od ljubavi, ni traga od strasti, jednostavno morala sam da odem iz roditeljske kuće, a nisam imala gde. Jedino rešenje koje sam tada videla, bilo je naći muža koji me neće tući. Ostalo je sve postalo stvar navike.
Dakle, za tih godinu dana, Sofija je sa svojim pričama uletala iznenadno, kao muva u oko, i remetila mi sve. Povremeno bi dolazila sa svojim encefalografskim snimcima mozga, i govorila mi o tabletama koje mora da pije. Govorila je i o svojim lekarima, često pogrdno, nipodaštavajuće, propraćeno psovkama i cinizmom, bez mere. Sve me je to, kao što rekoh uzrujavalo, ipak, znala sam da joj je takav odušak neophodan, i svakako želela sam da joj budem prijatelj. Puštala sam je da priča, gledala kako u njoj radi živa bol, kako je naviknuta na njeno treperenje, na disharmoniju i tugu koju joj ona nudi.
Jednom prilikom mi je ispričala, kako je počela skupljati salvete. Imala je četiri ili pet godina. Njena priča bila je izgovorena usnama deteta, njene oči pokislo šarale kao dečije. Najtužnije su oči dečije. Tužne kao žitno polje kada se nad njim ustremi graktavo, gladno jato. I kada se nebo slutnjom zacrni nad njim, a brazda žali setvu, žali znoj, krv, i gladna usta.
Dakle, dopalo joj se da skuplja salvete. Rekla mi je da se dugo kasnije, sve do svoje šesnaeste godine nije sećala toga. Komšija, ćutljivi mladić od osamnaest godina, pozvao ju je jednoga dana da svrati do njega, da razmene salvete. Rekao je da su u podrumu. Ona je ušla u podrum za njim, upalio je prigušeno svetlo, vazduh je bio zagušljiv i težak od mirisa buđi i starih hartija. Rekao je da je to mesto koje on najviše voli, i da tu beži u svoj svet da čita knjige i mašta. Smesta je želela da napusti to odurno mesto, pitala je gde su salvete. Rekao je da će joj dati sve salvete, ali prvo bi trebalo da mu ona pokaže svoju zahvalnost. Postavio je devojčicu na stolicu, i rekao joj je da sedne raširenih nogu. Gledala ga je dok je raskopčavao pantalone, sa slutnjom se pitala zašto ih skida, i zašto skida rublje. Uzeo je njenu ruku koja i nije znala da se opire, rekao je da mu samo treba neko ko će ga voleti. I zamolio je da ga dodiruje.
Nakon svega, najpre je svoje lice razvukao u srećni osmeh, koji se jako brzo pretvorio u zluradi grč: O ovome ne smeš pisnuti nikome!
Devojčica i dalje nije shvatala šta se dešava, želela je da joj neko pojasni: A mami?
- Njoj, nikako ne! Ona pogotovo ne sme znati za NAS. Ona neće razumeti da te ja volim.
- Ali, i mama me voli.
- Pst! Kada sam rekao da nikome ne smeš kazati, onda ne smeš!
- Smem li reći za salvete?!
Ćutao je poput gluve humke.
Dakle, sa šesnaest godina se setila tih salveta. Uspomene su oživele, osećaji su buknuli iz podsvesti, i ona se setila da je nekoliko puta dolazila sa njim u podrum. I da je on uvek govorio kako je mnogo voli. Stalno je ponavljao da mu je potrebna: Ovo je naša tajna i mi ćemo je čuvati, obećaj mi! Niko ne sme saznati za ovo skrovito mesto u kome čuvamo našu ljubav!
Setila se, i unezverenog pogleda svoje majke koja se jednoga dana pojavila na vratima skrovitog mesta. Žena za trenutak ukopa korak na vratima, korak teški kamen. Onda se pribra, priđe, i puna srdžbe, odgurnu mladića svom silinom. Dograbi devojčicu, kao da je hvata sa ruba provalije. I seća se puta za bolnicu, majčinih besomučnih pitanja: Šta ti je radio...reci nešto! Da li te je povredio?! Boli li te nešto?! I psovki kroz suze: Ubila bih ga, skot perverzni, bolesnik, čisti degenerik! Oh, Bože moj gde si?!
Lekari su je pregledali i konstatovali samo nekoliko starih modrica. Majka je znala kada su modrice nastale, stare su koliko i njene. Rekla je da je devojčica pala, i glasno se zahvalila pogledavši gore: ''Gospode, hvala ti, onaj degenerik je nije povredio!''
Devojčica je sve vreme ćutala. Ćutala pusto i žalosno, ćutala kao zima, samo gladni vukovi, i ništa sem toga. Ukočenog lica i dubokih očiju, čim su stigli kući, bacila je sve salvete. Zato ih se do šesnaeste nije sećala, sve dok nije počela da ih sanja.
Poželela sam joj reći kako mi je neizmerno žao, ali nisam htela da je moje sažaljenje poražava. Niko ne voli sažaljenje, ali, ruku prijatelja žele svi. Uhvatila sam je čvrsto za malu ruku koja je drhtala, taj drhataj me kao smrtna jeza prože iznutra, um mi pomuti, zdrobi me. Avaj, ja sam uhvatila pogrešnu ruku, njenu ruku u zavoju do lakta.
Ona otvori oči širom, poput deteta: Ovoga puta sam čvrsto bila rešena da se sve završi, isekla sam ruku celom dužinom, do lakta.
Sunce mi sipa vrele zrake na teme. Junsko podne tromo otkuca sredinu dana, umrtvljuje, usporava. Zalegla trava, suva pod pritiskom zraka.
-Kiša nije padala danima!, gledala sam tople talase kako se mreškaju nad ispucalom zemljom.
Krupne kapi znoja prokliznuše joj nabreklim žilama na slepoočnicama:
-Ne kopaj po mojim snovima, dovoljno znaš! Gleda me, a jedan joj trn u oku proklijao. Možda se kajanje razgorelo, zato što je glasno govorila o svojoj prošlosti. Kao da je nekakva opna pukla među nama, opna koja postoji uvek među ljudima koji se dobro ne poznaju. Zato je nastupila drsko, bojala se da na mestu pukotine ne prokrvari.
Poput vernog sluge, servilno, nejakim šakama zakopah njenu tajnu u mrak. A jedna suza se skotrlja, dugo je čekala na vrhu trepavica.
Kroz koprenu suza koja magli vid, tiho sam je uveravala: Ne boj se, neće znati...niko...
Nas dve, na promaji vremena! Ja bih plakala, ona bi kidisala i branila zasenčene delove svoje duše u koje sam prodrla.
Ona zlurado namignu na mene i isceri se: He, progutala si udicu! Misliš li ti da ja ne znam, da je sve, apsolutno sve, puki privid, obmana čulna! I sve je u trenu! Misliš li da je meni važno da li ćeš znati ili ne?! Ja ne krijem, sramota nije moja, pobeda je ničija! A osveta je slatka kao rani, prvi plodovi.
Ja gledam kako vreme putuje u talasima, dalje je uveravam:
-I najslađi plod može imati gorku semenku!
-Dokle sve prometejski podnositi?
-I tirane patnja oplemenjuje...
-Dosta! Budalo! Sve što voleh, mislih, nađoh, sve mi srušiše!
-Ko su oni, ko su krivci i egzekutori? Znač, i to su za tebe metričke jedinice osvete: strah, poniženje, samodokazivanje. Čak i samoobmana?!
Obrazi joj buknuše, siktavo kao zmija kada istisne otrov, raniše me njene grube reči: Svi vi! Budale, nasrtljivci, svi vi što me osuđujete! Pogrešila sam grešna sam, ali opet ću, samo kada mi se ukaže prilika!
Gledala sam je, gledala svoje pokušaje da joj pomognem, kako se lagano osipaju. I nestaju. Kao kada prvi žuti list padne. Nisam više imala snage. Pogruženo, poraženo, htela sam joj ispričati o svojim pokušajima, i pre nje, i sa njom, o svojim Odisejskim lutanjima po svetu, pustolovnim, pustolomnim, pustodivnim... Ali samo rekoh:
-Ponekad, povratak nije željen ili nije tražen!
Nije razumela, samo se zlurado isceri: Treba li da molim za milost?! Ona ustade teatralno, skoči na klupu kao na pozornicu, uz urlik:
-Milost! Milost! Milost! Vapi nepravedno nabeđeni grešnik! Vatra sa žrtvene lomače već mu peče beonjače! Platiće danak u suzama!
Pred nama se napravi spontani skup, od nekoliko ljudi i dvoje, troje dece. Verovatno su pomišljali da neko vežba tekst, izvodeći odlomak iz neke drame. Zato što su pratili pomno, a jedno dete je zapljeskalo.
Dok se meni njen užas lagano, odvratno, nametljivo upijao pod kožu i zavlačio pod nokte, ona nije primećivala nikoga u svom napadu mizantropije. Imala je i ranije slične ispade, ali nikada ovako žestoke i trajne. Nastavljala je, jetko: Poruku pisanu suzama u boci čekam, sedim na suroj obali, glava u oblaku, kamene noge nad ambisom! Onda u zvezdu gledam, onda malo čekam, onda me nestrpljenje snađe, pa znak tražim, pa... tako...Poruku ispisanu patnjom videću ako je okrenem ka suncu!
Naposletku, ophrvana prezirom prema svemu što je ljudskoga roda, obuhvativši jetkim pogledom čitav skup koji je sada već dostigao broj od dvadesetak ljudi, ona se razdera:
-Bagro!
Kao pogođena, seti se mene, i okrete svoje blede usne, iskrivljene u srdžbu:
-Pa i ti spadaš u neurotičare! Opisuješ svoje fikcije, praviš sulude priče od njih, razvijaš, klešeš, sabijaš, rasipaš jarost po papiru, iživljavaš svoje ideologije, barataš rečima kao noževima. I sve vreme se bojiš, nervozno, mahnito, da te zbog svega toga ne osude i strpaju u ludnicu!
Tada joj pogled zaluta ka severu, vilica se stegnu od hladnoće, i ona se sruči na klupu kraj mene, kao polomljena lutka.
- Mogla bi malo da štediš svoj prezir, možda ti zatreba nekada, poželeh da ispraznim, prospem svoje neodobravanje, koje se skupljalo dugo, gušilo me do grla. Ali sam samo dodala: Okrutna si! Kazala sam diplomatski, trudeći se da se održim smireno. Dok se u meni razaralo, raslojavalo, seklo, bolelo.
Izgledala je iscrpljeno, poput zabludele duše, nedokučivo poput sklopljene knjige. Bez osobite reakcije na moju optužbu, kao da odgovara sebi samoj, slušajući kako njena vera mrmori daleko i traži svoj put, ona se popravi: Nisam ja okrutna, ja samo čekam i molim za kraj ovog poganog sveta. Bolesna sam, zla sam!
Pomislih: ''Ja sam nesimpatičan čovek''*
Muk. Osluškivalo se kako curi vreme prošlo, osluškivala se slutnja vremena budućeg. Jedna misao u pitanju se stvori, duboko u meni. Od tada se javlja svakoga puta, kada pomislim na ženu koja za sebe nije znala ko je, znala je samo da nije anđeo, a ni vrag.
Porediti more i zemlju, zemlju i nebo, visinu i trajnost, uzlet i večnost! Sme li se, može li se preludirati, ili san razviti kao jedra?!
*F.M. Dostojevski: ''Zapisi iz podzemlja''

BORAC PROTIV BORBE

Priča iz neobjavljene zbirke/04.04.2011.

BORAC PROTIV BORBE

Jedan korak je bio dovoljan, lako je savladati rub litice. Uzima me na svoje ruke, nosi u hiperborejske zemlje nezalazećeg sunca. Kao čarobni san kada bi nekome podario, jedini san godinama čuvan! Odvodi moj apatični, neverujući duh na mesto gde duga nastaje. Dugin luk razapet. Moja strela usklika probi oblak: Sunce se vratilo! Ponudih svoje izbledelo lice kišnim kapima, srebru nebeskom. Neka se umije za poljubac jednog hiperborejskog Apolona*. Pokajnički, usnama ukroćene zverčice, zamolih ga za pomoć. Bez razmišljanja, obeća da će me naučiti kako se vratiti korak unazad.

Stadoh na tanku liniju koja deli slobodu i potpuno predavanje. Strahujem: Da nikada ne poželim poslednji skok sa visoke stene u more!
Samo korak mi treba da tanku liniju pređem. Preći ću je, dušom ispunjenom molitvom:
''Gospode, neka traje, neka mi ga nikada ne odnesu labudovi.''
* Mit o Hiperboreji, zemlji u kojoj je vladao večiti mir i neprestano sijalo sunce. Narod je živeo srećno, u izobilju, poštenju i mudrosti. Životno doba Hiperborejaca bilo je više od hiljadu godina, a ako bi neko poželeo da pre toga okonča svoj život, priređivana mu je ceremonija, pri kojoj bi on skakao sa visoke stene u more. Sam bog Apolon, dolazio je u Hiperboreju da tu provede zimu, a na proleće vraćao se kolima koja su vukli labudovi.

OD MLADOSTI PENA

Iz neobjavljene zbirke priča (romana)/11.06.2011. OD MLADOSTI PENA Piše: Dragana DŽAJEVIĆ Proklinjala sam telefonsku slušalicu u tom času. Iz nje se čuo njegov spokojan, topao glas: Mirno spavaj, tu sam... - Ipak nisi kraj mene, ko nije kraj mene... Ali mi on seče rečenicu: Ne moram biti kraj tebe, da bi bila sa mnom! Opirala sam se, slabo, pobeđeno: Ali, to je sve takva magla! - Biće kako ti želiš! Rekla sam mu istinu: želim ga kraj sebe, i ako tako ne može biti, onda mi ni eterizovana uteha ne treba. I ne treba mi mit o virtuelnoj ljubavi, koja živi samo kao treptaj uma, ali joj nedostaje snage da se pokrene! Ipak, noćas ne mogu spavati. Oblačim svoju najbolju haljinu. Skupa je, jer je satkana od sećanja, crna je, u šavovima je slutnja i po neka patnja. Gradskim klubovima dobro je poznata. Mnoge je raspaljene, strasne poglede zadržala i zapamtila. Volim ga, i lažem mu da ću spavati. Slutim, on poznaje moju istinu, ne želi je, ali meni je lakše slagati. Kajanje, strpljivi egzekutor će me sačekati sutra. Večeras ću ipak obući crnu haljinu. Večeras mi stihovi niz grlo kaplju, kao gutljaji vina. Večeras sam setna i bolesno svoja. Tolika oholost će mi se jednom vratiti kao bumerang, znam to. U ponoć trepere čarobni snovi! Ja zato ne smem misliti na NjEGA, zato što mi o ljubavi govori. Možda bi mene kajanje, kao dve čaše i flaša što sam ih razbila, u srču pretvorilo. Ne da mi mesec da mislim na ljubav, veze srebro kroz kosu, tananu srmu mi zapliće da bih bila još lepša. Ako ignorišem misli koje me zbog njegove ljubavi iskrene more, naša srca neće ostati u staklićima... Dve staze mi se nude. Jedna staza od celca * vodi ka NJEMU. Rekoh strelovito: Zagaziću, i videh sebe kako stojim na startu, u glavi mi huči kao pena od talasa. Nemirne mladosti talasa, razbija se o kamene dokove. Staza prihvati moj pusti hir, kristalno razumem njen nemušti jezik:--- Sveža misao! Čisto nadanje! Na ovoj stazi je žrtvenik vere, isprobaj! Probaj veru u ljubav, u ljude, u sebe!--- Pravim se da govorim kao za sebe, po ko zna koji put se pretvaram:--- Zato mi se iskušenje daje, iskupljenje se nudi.--- U glavi pauk plete i mrsi, treba mi pomoć, ali ne vidim nikoga u masi. Zato sam joj se se obratila kao prijatelju jedinom, bila sam beskrajno sama: Stazice, svest se mrači... Sada moram da sednem, da se ne bih razbila o tebe tvrdu, pretvrdu! Punom težinom! Vazduh nad našim glavama zapara njena zvonka ironija:  Oh, nisi tikva, razbiti se nije tako lako! Isprljaćeš haljinu, nemoj padati! Ja se i dalje pretvaram da ne razumem: Kada se probudim iz nesvestice napisaću pesmu. Nakon toga ću misliti bistrije, ispražnjenog razuma! Haljina je ionako prljava! Staza kao da je samo to čekala, pa nastavi još žešću provokaciju: Pesnik je biće koje mnogo hoće! Ja se upecah, misao se zavrte, zaplete čvor u već konfuznoj glavi: Hoću stradanje za svoje ideale. Stremim svesno, dok me samosvesno vreme tišti i osipa, drska misao mori i u propast satera! Mirim se! Mirim sa svetom vaskolikim i sa sobom neuklopljenom! Ako je tako, reče ona, Daj makar pesmu! Penuša mi mladost u glavi, kao vino, opija. Vine, pa spusti me u setne dubine. Onda baci u uspomene, sanja daleko, greje i hladi. Krčka u mom srcu plahovitom, ludi i smiruje. I sve u istom trenu. I sve u hiljadu. Trenutaka. Znala sam da pesma nije dovoljno iskupljenje, zato sam joj pričala: Pokušala sam...Zamisliti mrak, neproziran i neosvojen, ljudskom rukom netaknut. U njega bih bacila sve neuspele pokušaje, koji me vežu za prošli život. Bacila bih sva svoja neverstva, grehe neke bi tamo gurnula, i laži svakojake, a bilo ih je mnogo, poderala i bacila da se strmeknu u tamu. I svaku gladnu želju sa njima zajedno, i svaku razbludnu zoru koju sam dočekala! Svaki grč od srama, kajanje što me je razdiralo. I čitavo groblje zlosrećnih uspomena! Poroke i rđave misli što su me obuzimale, i davila me njihova omča! I stala bih ispred njega plavetna, čista! Kao umivena. On me voli, to je bespogovorno, ali nesreća je u tome što ja nisam volela samu sebe. Kada jednom potakneš nisku strast u ljudskom biću, bujica potopi i odnese mnogo! A to jedno zrnce moje krvi, nabijeno strašću za životom koji ovde nije, ponese me i odnese mi mnogo. Tkivo moje, od tananih niti, koje drhte i plamte, zatopljeno živom boli, sviknuta na nju, puštam je da treperi u meni... Vlastito srce šalje otkucaje slobode. Slušam ih i jauknula bih kao pogođena zver, koja se suviše dugo krila u dubokim šumama: Za kakvu smo to čudnu, neželjenu kob rođeni?!Pravo krenuti, javlja staza, kao imperativ mog tekućeg životnog doba. Upozorava, alarmira, besomučno uverava: Trideset ti je punih, kreni pravo, samo ka cilju, kreni, daću ti pucanj za start! -Ne nikako, ne volim ja da idem pravo!, razderah se poput divlje zverčice, što još se nije napila sa omiljenih izvora. Kada sam stišala krv, tiho, žalosno, nostalgično, započeh molitvu beskrajnu: Ne branite mi ovo plavetnilo nad glavom ludom od snova, od želja, od strasti! Želim da zamislim sebe u letu sa njegovim pticama. Želim da me zaliju njegove vode, da me noćima štiti zvezdanim plahtama, da me jutrima umiva svetlom, kao mlekom! Tek nazad ne želim, a kome to još treba?! Ako bi postojao najkrivudaviji, neugledni, najteži put, zarastao u bodljikavo grmlje, radije bih ga odabrala. Zato što njime niko ne prolazi. Neka me ne osude zbog toga, neka se i ne raduju... samo neka me puste da ruke ranjavim, samo neka puste da ruke pružam. Jer, oni će videti rane, a ja ću ih pružati ka svetlu. Jedan pogled ka nebu, možda je tamo neki put. Moram sklopiti oči pod teretom sjajnog plavetnila. Povremeno se mirim, kao nadgrobna ploča ćutljiva, teška. Pomislim: Prošlo me je vreme prkosa! Izgubljeni moji megdani sa okamenjenim normama! I tada me prezir prema sebi ošine: Nije život gladan, prohtevi su tvoji rđavi i nezasiti! I sklopila je crna krila još jedna takva noć. Odnela nebesko srebro i svirače, odnela vino i udvarače, ukrotila vatre u strastima, ugasila raspaljene nemire. Umirila i deo mene sa njima. Ostade mi samo smešni ugarak u dnu grudi, punih boli i kafanskog smrada. Ostala sam sasvim sama, ležeći na goloj zemlji. Ostala sam nepomično ledena i kada svetalca sa nebeske kupole najaviše zoru, plamtevši još po negde svojim malim sjajem kao fenjerčići koji gasnu. Tiho i u miru. Nisam se pomerila, ni kada prve pevačice milozvučno pozvaše usnuli svet u novi dan. Zato što sam znala da moram naći rešenje za pokidane veze sa svešću, sklad sa sobom i prirodom. U sebi i sa njom. Pa i onda kada mi ona samo pruža hladnoću gole zemlje. Već dugo opravdavam godine koje ne praštaju. Čini mi se, više ni to ne umem. Kada reči nemaju odjeka, kada se slogovi utapaju u blato, a uzdahe između reči raznose ptice na perju svoga lepeta. Ostaje samo suvarak jedne čudne ambicije, da lako gori bezvodan... Nastavila sam da ležim, vrišteći bez glasa. Pred jutro, iz nozdrva je potekao mali mlaz svetlocrvene boje patnje. A iz oka ništa ne poteče, samo jedna suza stoji i žali, žali nas. Da. I na usahlim kladencima života ima svežine, u kapajućim tragovima. Ljubav je ostala žedna, ali je zadržala tu jednu suzu za kraj, za pečat. Onda zažari na Istoku. I nešto malo od nebeskog ognja ušunja se pod moje beskrvne kapke, kao nezvan, ali uvek dobrodošao gost. Pokrenuše se moji olabavljeni mišići. S mukom otvorih oči, kao najteže zastore i zagledah se u svoj daleki azur. Ako nema mraka, pravi sjaj se ne može videti. Sada je već krenulo da greje, i mene greje! Ja plačem, jer ga volim, ali moram dalje. Dalje bez njega. Nije mi prvi put, navikla sam. Navikla da odlazim poput ptičurine što se gubi u visinama, ostavljajući za sobom samo promukao krik. Iza mene je ostajao muk od slutnji, žar od nedovršenih izgovora. Odlazila sam i ne pomišljajući na pozdrav za rastanak. Ponekad sam žalila, ali odlazila sam. Kasnije ću se pozdravljati, sada odlazim. Kao sečivo u rebra, probode me misao o pokretu, i ja skočih. Po ko zna koji put krećem na jedan put, zovem ga: TRAGOM SVOG MIRA. Otkopavam svoju istinu: bez pokreta i traženja, života mi nema! Makar morala daleko da tražim. Jer, najčistiji je izvor sa koga orlovi piju. Iako, orlovi znaju i da zalutaju. Đonovi škripe, odronjavajući šljunak na stazi. Očima grabim sve što promiče kraj mene, svako šuštanje, pucketanje, bat nekih koraka, list na vetru, vetar u listu, po neki pisak. Ja nisam naučila da varam samu sebe, a druge... to je makar lako. Oni vide sliku koja se prikazuje, laž i bol se mogu sakriti, ja to znam, ja to dobro znam. Osipa se od mene samo trunje unutarnjeg rata. Zato sam rekla, nadajući se da me on neće razumeti, i da će tako biti lakše za oboje: Hteo si večnost, ja samo naboj zanosa, i samo u jednom trenu! Nažalost, razumeo je, želeći i plod i seme iz koga je nikao: Ali, sa tobom sam hteo! Rumen sa lica je otputovala daleko, tamo negde gde su zelena ostrva i blista sneg sa obronka. Uteha je, da ih i moja imaginacija može pomilovati. Zato sam sigurno rekla: - Ja radije umirem u trenu milja! Zaiskrim najlepše, onda izgorim najbolje što mogu! On tiho, neubedljivo, za mene jadno i sramno, prozbori, a u glasu strah: Večnost... - Večnost... Kada je već pominješ, reći ću ti, večnost je za mene siva, a tren je raj. On je hteo večnost, ja samo naboj zanosa u trenu. Gledam u njegovo pognuto čelo, misao ga bora tugom, mogu je i videti kako rovari. On jedva izusti: Tuga. - Prezirem tugu iz dubine duše, idi, preklinjem te, da je ne gledam! On pljunu na zemlju: Judo! *celac- sneg bez tragova

LJUBAVNIK IZGUBLJENOG MAJA

Priča iz neobjavljenog romana/12.07.2011.

LJUBAVNIK IZGUBLJENOG MAJA

Piše: Dragana DŽAJEVIĆ

-Hoćeš li se javiti na telefon?, pogledala sam ga sa bojažljivom nevericom, dok mi je u glavi nesnosno zveketalo od zvrndanja starinskog telefona. On me saseče unezverenim, kafenim zenicama. Igrale su u ritmu nepoverenja i straha. Donja usna stisnuta preko gornje, produbljivala je i onako izražene bore, kao ram oko brade. -Ne, nikako!, te dve njegove reči parale su moje misli, koje su se neumorno plele, plašeći se čitave konfuzije, u koju sam zabasala, predviđajući početak još jedne teške životne pripovesti. Upinjala sam se da situaciju u kojoj se nalazio povežem sa našim dijalogom. Pokušala sam da se održim racionalno: Što je pritisak realnosti žešći i hladniji, mi smo sve slobodnije ptice u toplim krajevima svoje imaginacije.  Više ni ja ne uspevam da sakrijem nekoliko grčeva na licu. Počela sam razmišljati kada su se zapravo pojavili. Jedno je sigurno, oduvek su bili na mome licu, sa njima sam se rodila, samo što ih ranije niko nije primećivao sem mene. Sada ih vide. I više me ne pitaju. A ja ne odgovaram. I tako u krug, moj pogled se samo izgubi.

Odgovarajući na upitnik što je streljao iz mojih raširenih očiju, on reče, sada tiše i pomirljivo: -To je ona. I neću joj se javiti. Tako bih voleo samo da joj glas čujem, ali ne smem! Ponovo ću pokleknuti, ponovo ću je poželeti, a ja moram da je zaboravim, jednostavno moram. Ovo je čaša koju ipak ispiti neću!
-Možda nije ona, pokušavala sam da čitav dijalog skrenem na drugu temu, mada me je, priznajem, neka neobjašnjiva znatiželja nagonila da čujem njegovu priču.
Osećala sam to kiptanje u njegovim mislima, osećala sam da nekome mora reći, osećala sam da sam taj slušalac ja, i sedela sam poput stene, sa ukočenim jednim uveravanjem:
U redu je, možeš mi ispričati ako želiš.
Pročitao je ukočenu misao i rekao:
-Pre nego se upusti u nešto, čovek mora znati da li je spreman ići do kraja ili ne. Hamlet nije govorio reda radi. Razmišljao sam u takvim situacijama da li da budem, isto toliko puta sam razmišljo da li da ne budem.
Videla sam kako mu se grlo steže, probuđene uspomene savladale su ga. Kao da je stotine života preživeo, a nije mogao da govori ni o jednom. Ali, je lagano, kao kada voda sahne, i shvata da su joj to poslednji trenuci proticanja, podsvesno govorio. Proživljavajući nanovo vreme sa ženom koja je zasekla duboku ranu, i ona još uvek tinja: -Vraćajući se jednom zajedno s posla, ona i ja, biciklima, u jednom trenutku sam izgovorio:  Ja sam te više puta dodirnuo, ako ti smeta, samo reci, i to se više neće ponoviti. Čini mi se, bila je spremna da izgubi sve za ideale koje je odavno zacrtala. Zato nije uzimala koliko joj se pruža. Ne! NE je izgovarala lako. Tražila je koliko joj treba.
Dok je to izgovorio, nekoliko puta je dodirnuo svoju ruku koja je u grču ležala na kolenu, i jednom je dodirnuo pramen kose. Shvatila sam da je za sve to vreme svoje platonske ljubavi, tog arhetipskog naboja strasti i želje prema ženi koju nije imao, uspeo samo da dotakne njenu ruku i kosu.
On s mukom nastavi: -Njen odgovor je bio brz, rekla je da je više ne dodirujem, nervozno i odbojno. U momentu sam osetio jaku bol, pritisla me je u predelu grudi. I od tada ponestalo mi je snage. Nisam uspevao ni govoriti ni misliti, izbegavao sam naše susrete neko vreme. Za to vreme razmnožavale su se praznine, jedna od druge nastajale. Ali, ja sam čekao, čekao nemo kao orah u ljusci...Valjda sam čekao nekakav znak.
Muk. Da bih prekinula gustu tišinu među nama, rekla sam po malo snuždeno, kao da uveravam i sebe i njega. Kao kada na mapi neba povlačiš prstom, i tražiš. Svoju planetu: -Kraj može biti početak!
-Da, ali samo ako želiš!, reče odsutno, želeo je da se otarasi moga optimizma u pokušaju.
-Zašto ne bih želela da budem srećna?!
Trže se, i shvativši da govori nepovezano, vrati se na početak priče:
Možda se treba vratiti na početak, kada sam došao na farmu. Moj posao se sastojao u tome da pripremim lucerku i seno, za zimu, onoliko koliko je to potrebno, u skladu sa mogućnostima. Bio sam dobar radnik, pa mi je upravnik farme, ubrzo dao pod kontrolu i svu mehanizaciju. Radio sam i po deset sati dnevno, nije mi bilo teško, volim da radim u prirodi, u društvu... I srećan sam kada se osećam korisno.
I sve dok se nije pojavila ona. Jelena. Po sistematizaciji radnih mesta ona je bila laborant na farmi. Sretao sam je svakoga dana. Kada sam je prvi put ugledao na farmi, njena fizička pojava, prosečne lepote, skladne građe i umerenog načina odevanja, nije ostavila neki snažan utisak na mene kao muškarca. Ima žena koje isijavaju harizmom ili gracioznošću, Jelena nije bila takva. Malo, po malo ja sam se zaljubljivao u nju. Jedno njeno Dobro jutro, bilo je moje sunce.
Sve teško postalo je večno, postalo prosto pred tugom, patnjom, inspiracijom, suncem, pred nebom, i žrtvom ljubavi. I sve je tako postalo prosto: od osmeha travka buja, od sreće voda huči i ubrzava, od spokojstva nebo prozračno i lako živi.
Razmišljao sam tako, koračajući uz nju, vraćali smo se nekoliko puta zajedno s posla, putem koji nas ne vezuje ni za šta. Ali, ja sam rešio da mi i ne treba ništa. Jer svuda smo MI. Razmišljao sam tako, jer... svestan svoje ograničene ljudskosti, često sam mislio na biblijske reči tvoraštva: ''Neka bude svetlost!'' Ako je tako neka bude, ako je tako neka se i meni desi!
I kada noć raširi krila, i ostanem sam, razumljive su postajale veze: Rukama punim reke, očima nebesa, slobodnim glasom pticama let. Od mojih slobodnih očiju, krila najviših u letu, drhtaji nebesa zvone. Od mojih ruku, tananih niti imaginacije divne, vode voznose sve treptaje najjače u mora. I kružim, kroz mene teku sve vode, sva nebesa drhte mojom nutrinom, po predelima čistim lepeću krila u svesti. Pa nastavi: -Bio sam opsednut tumačenjem njenih znakova koji su mi bili upućeni. Spreman, kao za odstrel, ja sam napeto čekao, osluškivao, tumačio... Pripremao se za nešto veliko i jako, što će uslediti nakon svih nedosanjanih noći i umornih, dočekanih svitanja sa njenim imenom na rukama. Mislio sam, talasi lagano i strpljivo mrve i stenu najveću!
Jasno sam videla vrenje hiljade misli u njegovoj glavi. I meni je osećaj dobro znan. Saosećala sam sa njegovim očajem, gledala kako se on pretače, doliva i preliva, kako u trenu menja sva tri agregatna stanja. Očaj u tečnom stanju, u grlu i na podočnjacima. Očaj u čvrstom stanju, kao skrama na duši. I kao dim, od sagorelih nadanja.
Okamenjenih vilica, zalutalog pogleda, nisam mogla izustiti ništa, on je to shvatao, i nastavljao: -Za sve to vreme, ja nisam želeo da joj se namećem. Pokazivao sam joj svoju naklonost kad god bi se ukazala prilika, ali nisam preludirao ni na šta, nisam joj ni rečima ni delima postavljao nikakve ultimatume. Ponekad bi je nazvao telefonom, kratak razgovor i to je sve. Na poslu nisam želeo da je ometam svojim simpatijama, pokušavao sam da odvojim privatnost od posla. Ali, ljubav se pojavila mirisima i bojama. U meni je bolno živela, sputavana i osamljena. Kamen bi proplakao da je mogao čuti njeno lelekanje. A ja sam jedino želeo da joj poljubim obraze, mirisne petrovače, da je udahnem... Ona je bila moj maj.
Nisam se suzdržala: -Ali, zašto joj ništa nisi rekao. Zašto kada si osećao simpatije sa njene strane, zašto joj nisi jasno dao do znanja da je Rubikon pređen, i da prestane sa svojim jalovim igrama zavođenja.
-Ah, nije lako, ote mu se jedan duboki uzdah, i pojača grč na licu što je sve vreme titrao. Probaj da zasadiš kamen, videćeš! Za tih nekoliko godina, ja sam načuo, da je imala tu i tamo neke kraće avanture. Ponekad mi se činilo da bih i mačem mogao dokazati svoja osećanja, boriti se riterski, za jedan celov samo. Već u sledećem trenu sam bio slab. Kao da sam mogao videti kada voda i miris napuštaju cvet. Njoj je uvek bilo važno kakav će utisak ostaviti na svoju društvenu sredinu, egzibicionizam je njeno oružje od kojeg često strada i sama.
Pitao sam sebe često: Hoćeš li ili nećeš? Odlazio sam do reke, gledao kako protiče njen mulj... I gledao kako život protiče. Valjda mi duša nije namenjena samo patnji? Onda sam sebi, po ko zna koji put poturao žalosnu utehu:--- Provlačeći se kroz mlaz tame, čovek nekada može pronaći čisto svetlo, spokojstvo, iskrenost, ljubav možda.---
Ponekad sam odlazio do starog hrama, iz trinaestog veka. Na goloj poljani, stisnutih zuba, stajao bih pred vekovnim svetilištem, i tada bi me uspokojio njegov svečani mir. Jednom sam joj sa tog mesta poslao poruku: ''Pozdravio sam duhove sveta, u tvoje i svoje ime, zahvalio im što su sa nama, i zamolio da tako ostane''.
Ona nikada nije odgovorila na tu poruku. A ja sam se za nju molio!, glas mu se iscepka, pomislih da se za sada zatvorio, i da će mi nekom drugom prilikom ispričati kraj ove ljubavne propovesti.
Dok je ćutao, ja sam namah sklopila oči, i zamislila ga dok stoji pod napupelom, majskom krošnjom, i sanja. A bele lati, kaplju na zemlju, po jedna za svaki njegov najdublji san. Onda sam zamislila zlatno leto. Ljubav prema Jeleni sazreva sa žitom, siše sunčeve zrake, i čeka da naraste hleb da bi ga njih dvoje zajedno pojeli.
I videla sam ga, kako za sve to vreme, sa nesnosnim bolom u duši, skriveno i servilno, poput senke, prati svaki Jelenin korak danju, a noću zamišlja da je mesec, i da proliva po njenom vratu srebro svoje mistične srme. I čitavo jedno proleće, dugo leto i mokru jesen, on prostire svoju ljubav, po zemlji kojom je ona prolazila.
Zauzeta vizuelizacijama jednog dela njegove priče, setila sam se da nisam sama i otvorila sam oči. On je i dalje ostao nepromenjenog položaja. Kao da je na tom mestu, sa koga bi mogao krenuti na sve četiri strane sveta, duboko zamišljen, kuda će dalje?!
On uhvati vazduha, kao nakon napornog rada, pa nastavi: -Jednoga jutra, dok sam bio zauzet svojim poslom, prenu me kao iz sna, Jelenin glas: 'Ajde, spremila sam kafu. Možemo malo da se zabavimo gledanjem u šolju.Pomislih:  Ona je moje sunce, usijanje u mojoj samotnoj duši.
Zastao sam na vratima kuhinje, jer sam čuo Jelenin glas. Govorila je sa koleginicom, o nekom muškarcu. Čuo sam da joj je glas drhtao, čuo sam kada je rekla:  Ja sam ga volela, uprkos svemu. On je bio moj samo jedan dan u nedelji, ostatak vremena je pripadao svojoj ženi. Znala sam i da je lagao da će se razvesti, znala sam i da me ne voli...pristajala sam...Ali, nisam znala da će me fizički povrediti..
Razjareno, kao da je mene neko povredio, upao sam u kuhinju. Njih dve su zaćutale. Seo sam, uzdržano. Pili smo kafu i ćutali, i zagledali se. Onda koleginica uze Jeleninu šolju i reče, bez pauza i premišljanja:  Ti živiš u iluziji, čovek za koga žrtvuješ svoje ime, čast i emocije, nije za tebe! Najbolje bi bilo da ga zaboraviš! Ti si izgubila veru u iskrenu ljubav, osvrni se oko sebe, sasvim blizu je neko ko bi te voleo! Tada ona letimično pređe pogledom preko mojih očiju. Jelena se iznervira: ''Svi su isti!'' Onda baci nervozni, gotovo ludački pogled na mene:  ''I ti si isti! Šta me gledaš?''
Onda izjuri napolje, zadržavajući plač, koji nezadrživo pokulja.
Tako sam ja došao do jedne tačke. To je onaj momenat kada sam je pitao, da li joj smeta po neki moj dodir. A znala je da meni puno znači, jer, ona je rešila da se ogleda u mojim očima. A za mnom plače jedan greh, kome je trebalo oblik i ime ja da dam.
Odbila me je, sva lepota, svaka reč, moja strast, tog momenta, dale su se u bekstvo! Ispratio sam je do kuće, i gledajući kako se kapija polako zatvara za njom, osetio sam kako mi se sve ruši... topi...utapa u patnju. Sve ravnodušno gasne.
Na mojim nemim usnama, umrle su reči za nju:  Seti me se kao ljubavnika svog izgubljenog maja. Moja sudbina je sada otvoreno more, na kome si ti mogla zaploviti, samo da si htela, da si znala! Broditi ovenčana suncem!
Od tada je prošlo mnogo vremena. Sumirajući sve što se između nas dvoje dogodilo, shvatio sam da zbog svega postajem bolji. Ipak, naslage svih egzistencijalnih potreba, moralnih nihilizama, previše bespredmetnih erotskih odnosa. Sve su to tmurni odsevi. Ljubav će razumeti, ljubav prašta! Bez ljubavi, žena je kao najlepša građevina kojoj samo vrata fale, sve je tu, i predivno je, ali to niko ne vidi.
Shvativši da je priči kraj, morala sam mu reći:
-U tom slučaju, mnoge stvari bi trebalo iz korena promeniti. Verovatno čitavu koncepciju!
-Koncepciju sveta?
-Da, ako treba i virtuelnog i ovog našeg.
-Ovaj naš je stvarni?
-Ja ne znam, tako kažu! Svet je mikrouniverzum. Ja ne mogu biti čitav svet, ni ti to ne možeš. Zato imaš mali deo prostora, i on je samo tvoj, a njega možeš promeniti, tako što ćeš promeniti sebe. Meni čitav svet ne treba, potrebna sam samoj sebi! Suprotstavljeni smo mehanicističkom poimanju univerzuma koje nam časovnici nude. Sve biva jadno u poređenju sa iskonskim, nepatvorenim poimanjem bezvremlja kada se voli. Osetiti nešto ni u čemu. Ugrabiti tren i saživeti se zauvek. Rastačemo vreme i izbegavamo prostor! Konačno sam glasno izgovorila svoje drhtave snove.
-Ali, kako to govoriš?! Ne živiš ti u izolaciji od ostatka sveta.
-Naravno da ne, izolacija meni ne bi ni godila. Ali, ostatak sveta mogu prilagoditi svojim potrebama, ambicijama, snovima.
On me preseče upitnikom o ženama.
-Tako što ću mnogo voleti sebe.
-Drugima ćeš to staviti do znanja?
-Da, i oni neće imati izbora. Jedni će me poštovati, drugi će me voleti. Više od toga mi i ne treba.

IGNORAMUS ET IGNORAMIBUS (POSLEDNJI SI)

Priča iz neobjavljene knjige/04.08.2011.

IGNORAMUS ET IGNORAMIBUS (POSLEDNJI SI)

Piše: Dragana DŽAJEVIĆ

Predugo sam skrivala poglede rukama. Želja da sakrijem svoje osećaje, a izlivali su se na sve strane. Glupo je što sam se kajala, što sam umišljala da uvek mogu dobaciti daleko! Prekorevala sam sebe, a nisam shvatala: Nije bitno kada će suze prestati, bitno je naći dlanove koji će ih skupljati. Oči ne liju, dok srce ne zaboli! Dok se moja senka vukla stazama vaskolikim, ja sam se osećala kao cveće koje nikome ne miriše. Bila sam razranjavljena, gola i sva raščupana, bila sam žena pauk na Dalijevoj slici*. Lutala sam po Ukletoj plaži i tražila...Smisao. Kao da ustajala rana može iščiliti ikada. Ja sam ignorisala pomisao: smisao ponekad ubija oči koje ga vide! 

Ipak, sram me je obujmio, pomislivši da bih svoje snove mogla načiniti siročićima. Oni imaju samo mene! Zato sam nastavila da sanjam. I dok se sve što sam imala i poželela, smutljivo, jadno otapalo, gusto, kao vosak razlivalo, ja videh: San je nestao mutna slika pred očima žednim lutanja.
Damari u slepoočnicama, najaviše dolazak. Dolazi spokojstva makar malo, dolazi ljubav možda! I glava mi pretrnu u nadi.
Na Ukletoj plaži sedela sam nemo. Moje bdenje je trebalo da dozove zoru. Moje utrnulo srce patilo je te noći u malom nekonvencionalnom prostoru obamrlog, otupelog tela. Pogledala sam gore u prozirnu vertikalu neba. Zar je noć prošla tek tako? U kosi potražih trag pijane noći. Srce mi se prazni, kolena kajanjem pune. A zemlja, razranjavljena od mnogih kiša, sada je suncu krala sjaj.
Od poroznih obećanja koja sam davala sebi i drugima, ostale su samo nerasanjene reči za ovo jutro: Moje su oči sive! -Ne govori tako, lepe su kao plavo more,čula sam jedan glas, kao najlepšu pesmu novootkrivene ptice.
-Ne sive su kao more, rekoh zaneto, budeći se iz apatije svojih igara na toj obali.
I obalu ozari zlatni dan! Ja odmah zlatnu obalu uspavane školjke i malih barki što ih ljuljuška ritam vragolastih talasa, proklamovah našom. Meki maestral mi pomilova kosu njegovom rukom. Udahnuh maslinu i aromu dva smokvina drveta, vinjagu što će vina dati na jesen, muškatlu, i limunov cvet opao po masnoj zemlji bakrene boje.
Naveče je opet padala hladna kiša, a ja sam se kao ptić u gnezdu uvila u njegov zagrljaj. Sada greje jedan glas:  - Beskrajno sam srećan i neizmerno tužan. Ja sam mrzeo kišu. Sada nas skriva od čitavog sveta. Čuva nas od nas! Moram da smislim nešto, neki prihvatljiv oblik za mene i tebe...
Rika groma pocepa tamni mlaz noći, i sve se slilo u jedan treptaj neba: munja, oblak, voda. U jedan treptaj njegovog oka. Sa malom suzom u uglu, koja ispliva zato što nismo celi.
Vetar zasvira kroz limene oblake, moju pesmu:
-Sada sam pravi cvet.
Cvet spoznao život:
Sunce, voda, vazduh i zemlja.
Cvet je upio suzu iz njegovog treptaja, i ja ga zamolih:
-Pusti me da verujem da znam tvoje snove!
-Arijadno, ti držiš konac.
-Pusti me da spavam u tvojoj kosi.
Bojeći se istine on reče, kao za sebe: Nebo su napokon izdrobile kiše. Postaje sve svetlije i čistije.
Slušajući kako kiša besomučno tuče na staklu, šapatom, bojeći se da niko ne čuje jedva izustih: Pusti me da izgubim sve, i sve samo zbog tebe!
Nebo je još uvek točilo tugu, u alhemiji sa ljubavlju i požudom činilo naš povlašćeni prostor. Sada sam u sferi opojnog, čistog zraka i slatke nigdine, saznala da je to moguće, i da ne treba pristajati na manje. Davno se u meni začeo Remboov uzvik: ''Pravi život je drugde!'', i on sada dobi svoj puni smisao. Valjda tamo gde prestaje biti istinit, a počinje da biva lep! rekoh ne žaleći ništa, ne žaleći ni sebe.
Oslobođena seksualnost slavi svoj uzneseni trenutak. U dekoru ljubavi, dostojanstva i slatke pripadnosti. I oko nas je eterični omotač, štiti nas od destrukcije gluposti i ljudskog ništavila.
Poslednji si, prošaputala sam da zidovi ne čuju.
Uveče smo nas dvoje ruka u ruci. I sada smo MI. Cvet visokog kestena, baca se pred naše noge, dok purpurna kiša prestaje nad našim glavama. Zagrme automobili, i prenu me, tek toliko da shvatim da konačno mogu pogledati u čisto nebo: Ogledalo nebesko narcistički prisvajam! Bezdan sveta u koji želim! Uranjam, čeznem, plešem i živim. Padam, plačem, sanjam, osvajam!
A sa bulevara se rastopi medeni vonj lipe kroz prolećni zrak. Maslinasti rub doline drema, uspavan slatkim dodirima nebesa.
Sumrak je kraj dana, ili je početak noći?! upitah, jer sam znala da on zna, zna da ne očekujem odgovor. Ipak smo nas dvoje zajedno krenuli na ovaj put, kao zemaljske izbeglice. I prihvatili večno mladu budućnost za nas, pripremljeni da se ona možda nikada neće desiti. I prihvatili smo još: naše prazno ne mora biti bezbojno, naše eterizovano ne mora biti bezlično. Zato se i od vazduha može graditi! I mi postajemo vazduh, prožimamo se svuda, ima nas u svemu, jednostavni u svojoj jedinstvenosti. I svom jedinstvu.
Ovo su trenuci čulne obmane, a možda i nisu, pomislih. Počinjem razumeti kako je Buda na orlovskim visinama Himalaja otkrio svoj satori! A i Zaratustra je dete visina! On pronađe moje Biće u potrazi za dalekim domom. A bilo je teško... U momentima šizofrenih raskola, kada sam se pretvarala da ja nisam. Napuštala sam sebe, i gledala kako prolazim mimo sebe. A bilo je teško.... Sada sam zavladala čitavim prostorom, i ne samo u sebi, i ne samo viđenim, željenim, sutrašnjim.
Kada stvarnost izda, provizorno pretvaramo geografske, prostorne, vremenske koordinate u sebi prijemčive i prisvajamo ih kako želimo. Reka tada može biti crvena, a planina plava. Mi usamljeni, a voljeni do ludila. Haos beskrajan, a život prekrasan! Život koji želimo, uči nas oslobođenjem od sveta! Uči nas lepoti muzike duše, nežno miluje naše visine, radost nam daje da se otisnemo u dubine.
Htedoh da mu kažem da mi besplodna uteha nije potrebna, ali... I on to već zna. Zato mu šapnuh jednu tajnu: Jesam tamo gde se zadržati neću! Makar i da se u komade razbijem. I sreću, i tugu, u sebi naći ću. Nisam tamo gde sa žudnjom idem!
Zahvalan na tome, on me nežno dodirnu po kosi: Deca za večno rađanje o tome svedoče.
I već su mi suze navirale, skupiše se u dnu grla: Kako napraviš da nisam jedna od stotinu? Da pripadam vazduhu i ljubavi?
- Tako što si poslednja.

* ignoramus et ignoramibus (lat.)- Ne znamo, a nećemo nikada ni znati
*''Ukleta plaža'', - Salvador Dali

DRAGANA DŽAJEVIĆ: NEKA RASTE I KOPNI U ZEMLJI

DRAGANA DŽAJEVIĆ: NEKA RASTE I KOPNI U ZEMLJI

Škripnu gvozdena starinska kapija. Betonska stazica smeštena među nisko potkresanom živicom, pruža se mom laganom koraku. Preko zelenila žive ogradice izvijaju svoja tanana, trnovita tela, baštenski manekeni, ruže puzavice. Mirisne lepotice emituju svoje boje ka nebu i daruju ih suncu, svoje slatke, pomamne arome nesebično razotkrivaju mojim čulima.

Rubin crvena je najupornija u intenzivitetu svoga kolorita, ni nevino roze lepotica ne odriče se pažnje koju zaslužuje, žuta prkosnica je ponosna, bledo crvena nenametljivica je magijski smerna. Izmamiše mi čežnjivi, pokajnički smešak: ‘’Ružice, lepotice, drugarice, ne ljutite se na mene, u igri vam kidah lati, da ih među dlanovima protljam i sanjam, ne ljutite se na me, dete sam bila nestašno i osiono…

Ružice, sunca i pesnika miljenice! Ne ljutite se, dete sam bila, kada šarena lopta padne na vaša stabla krhka, kako sam mogla znati… da može boleti, kako sam mogla znati da i cveće ište dodir i ljubav, svetlost i vodu, vazduh! I san! Kada uveče pognete, skupite svoje glavice za počinak, a ja vam prstima, detinjim, nezgrapnim remetim san, u želji da mirišete kao i danju.
Oprostite mi, lepotice… nisam mogla znati zašto me baka grdi kada vas dodirima slamam, oprostite mi na detinjem inatu, na vražjoj igri, na mašti bez kraja. Nosio me vetar raspusni, mladost me zapaljiva ponela i ugasila u trenu…Kada napunim ruke latima vašim i bacam ih po sebi maštajući, zamišljajući da sam Doroti na putu za čarobnjakov Oz!’’
U mislima sam molila ruže za oprost, I bila sam čudno setna, koračala sam kroz hodnik, koji je miomirisao na moje detinjstvo. Onda ugledah svoju čukun babu, ona sedi na tronošcu sa malom motikom u ruci, okopava ruže.

-Baba Rado!, moj usklik je prenu iz misli… ko zna kakvih.

Baba ustade hitro, kao da joj sto i kusur nije: ‘’Eh, diko moja, ti si kod babe tvoje došla! A zašto si, lalo moja, kosu odsekla?’’

Baba me zagrli, kako više nikada niko nije.

-Bako, to je sad u modi.

-Ako, ako, ‘ćeri, I ja sam modu terala! Eh, da ti znaš, kakva sam ja devojka bila! Pletenice do zadnjice, pa kad se ja u kolo u’vatim, sve se momci otimaju do mene ko će!

-Ne sumnjam bako, zapanjuju me tvoji životni poleti, bez obzira na srebro u kosi!

Ona se nasmeja, ali žal u pitanju i navikama staračkim, probija se notama nostalgije. Isplivavaju stari albumi sa fotografijam, pitanja bez kraja: Da li će neko otvoriti moja vrata? Ova reka života gde se uliva?

Ali, ćuti, osmehuje se, raduje se zbog mene i za mene, govorim joj da sam krenula na prava, biću sudija kada porastem, kao i većina familije. Baba se raduje, kaže da dočeka moju diplomu, pa mirno da umre. Ja slažem da joj ne pričinim bol… neće razumeti zašto mi se srce otima, po nekad, kada do zore pišem poeziju…a prava me odbijaju poput hladnog, neprijatnog leda. Zato ne govorim sa njom o svojim knjigama, zna ona dovoljno, milo joj je… ona je nepismena, ali zna. Zna, ali me verovatno neće podržati. Varovatno ću i ja tako, ako budem imala dece. Naračito ako bude bila devojčica. Naučiću je da ogrubi svoju slobodu, da ne krije samoću u svojoj duši, i ne hrani porok duboke emotivne boemštine u srcu! Znam i sama, nije lako buditi se umoran i pevati pesmu koju ne sluša niko. Davati mladost i leteti ka zažarenoj zvezdi. Ustajati, opet padati, i tako… potroši se mladost slatka. A nakon slatkog, svi oseti su kiseli ili gorki. Ali baba zna da ima svoju sreću, ima nas… ima nekoga ko će otvoriti vrata kada zatreba… pružiti ruku, imati zahvalnosti.

-Eto, ćeri, niko mene nije hteo da da u školu. Udali mi sa šesnaest, a učila bi’ ja školu, važno je to! Zato ti uči, ljubi knjigu! A znaš kako, okreneš knjižicu, pa dole, dole u zadnjicu je poljubiš, e baš tako!

Ja se nasmejah naivno, mladalački. Nisam shvatala tada, šta znači “knjigu ljubiti u zadnjicu’’. Ali, ona je znala, jednostavnim i lakim rečenicama, narodskim, mudrost izgovoriti i to veliku. Dok ja tražim odgovore za sve, i lutajući užasnim lavirintima grešaka i izgovora, ključ ne nalazim!

Ko je to rek’o da vreme leči? Sve i da sam stena…. Ali babin topli osmeh ne daje mesta mojim tugama.

-Baba Rado, ruže su prekrasne!

-Više ih ne mogu negovati kao nekad, ali čučnem ovako na stoličicu, pa ih zalijem, okopam, ne dam korovu da ih guši!

Gledam je, shvatam značaj i lepotu životnih vojevanja. I sedeći se cveće može negovati.

-Nabraću ti kad kreneš posle, da ti miriše đul u sobi.“

-Ne, baba, to nikako, one ovde najlepše mirišu!, pomislih, dosta sam ih čerečila, neka žive kud im je namenjeno, naka rastu i kopne u zemlji!

Uđosmo u prizemnu kućicu, uvuče mi se pod kožu, poznati miris dunja, oraha i šerbeta.

Prababa Mica, puši i pažljivo prati sapunsku seriju na televiziji.

- O, došla si!, poljubi me, i okrenuta ka televizoru dodade: Samo da se završi serija, pa ću postaviti da se ruča.

Baba Rada iskoristi situaciju, znajući da je za sada niko neće prekidati:

-Ali, iako ni dana škole nemam, zaradila sam penziju.

Prababa se nasmeja ironično, i ne okrenuvši se: “To je bilo drugo vreme, mogao si i bez škole da dobiješ penziju! Ne uči dete pogrešno!“

- Ne vantarizgaj! Ja sam radila u Zastavi, u Vojnoj fabrici, velvorele sam pravila! A pusti moj Grujica, Bog da mu dušu prosti, vucarao se sa onom ciganšturom…

- ‘Ajde, baba, šta je sa tobom, kuku meni, šta traskaš pred detetom, revoltirano je prekida kćerka, moja prababa, babinim rečima zvana Crna Mica.

- Pa jes’ tako je bilo, nisam ništa slagala! Grujica otišao, sa Cigankom Vukom, rekli mi ljudi. Ja ga grdna čekala pet dana. Više ni ‘rane u kući nismo imali, dete mi plače gladno… ja ne znam kud ću i šta ću. Pomislih, idem kod svekrve, tetka Spasenije, da joj se izjadam. Spasenija me dočekala u avliji, eh… kakva je to žena bila…’ajduk!

- Baba ne dosađuj detetu, ima ono svoja posla, opet je prekida kćerka.

Baba se napravi da nije čula, pa nastavi: Spasenija bila nekako posebna žena, rgna žena, probijala se kroz život. Ne ovako kao ja… ja bila mirna, tiha, mlada, nisam ništa znala k’o duduk! Šta ćeš…

Mene uhvatio nekakav unutarnji napad smeha, ali nije red da se smejem, jedva se suzdržah da je pitam šta joj znače te reči: vantarizgati, rgna… ali shvatih iz konteksta.

Kada je prababa izašla na kratko da donese slatko od dunja, baba Rada iz unutarnjeg džepa crne, vunene bluze, drhtavom rukom izvlači novčanicu zamotanu u rolnicu:

- Uzmi ovo, sakrij, da ne vidi Crna Mica…sebična je, razmazila sam je, jedinica mi je, sve zagledajući bojažljivo oko sebe staračkim, vodnjikavim očima.

Uvek su to male sume, za dva sladoleda, možda kartu za bioskop, ali, značilo je više od toga, i njoj i meni.

- Baba, i šta se desilo kada si se obratila Spaseniji za pomoć?!, radoznala sam da čujem njenu pripovest.

- Da, sve je bilo tako, boga mi, Spasenija me dočeka u avliji…kada me ugleda sa detetom u naručju, plačem ja, plače dete, ko’ da je znala. “Jel’ Rado, moj Grujica pusti?!“
Ja plačem, suza suzu stiže, vidi ona šta je po sredi, te me uvede u kuću, na’rani mene i dete. Ćutimo obe… Spasenija vidim, grize se za jezik da ne kune rođenog sina: “Jes’ moj, ali ne valja žutu banku! Nagrdiću ga ja samo da mi padne šaka, uh, dabogda se… Ne sekiraj se ti Rado, evo, ja ću da ti pratim nešto para da imaš… nemam sad ništa u kući boga mi!
Spasenija mi dade jedan džakčić brašna i tikvu da pečem. Vučem onaj džak i tikvu, a teška ko tučak, a dete za ruku, a zapelo mi u grlu, ne znam šta bih sa sobom. Al’, da se živi mora… Ne prođe ni tri dana, kad evo ga Radojica, jadan onako gluv, jedva mi objasni da ga poslala teta Spasenija… da hitno dođem kod nje.
I tako… ja stigoh tamo, ona me dočeka odevena kao za nekakvu svetkovinu, pa reče:
“Rado, ne sekiraj se više ništa, ja sam sve sredila. Bila sam u Zastavi, ispričala ljudima situaciju celu, po nedelji, ti ćeš na Grujicinom poslu da radiš, a njega će da izbace kao poslednju mandžuku.“

Kad to reče, ja umalo ne padoh sa stolice. Ona to vide: “Rado, on jeste moj, ali ja ću njega da se odreknem preko novina! I ništa mu ne dam više, ni ovu kuću, ni onu dedinu njivetinu, ni onu kućerdu u selu. Nek’ propadne vala, nek’ sam grešna, ali sve ću da prepišem tvom detetu! Sutra idem, sve to da kažem u pero advokatu Dragoljubu, a on neka ga, nek’ se vuče sa kojekakvim, belosvetskim…“

Njena priča me vratila u vreme poštovanja visoko postavljenih etičkih standarda, negovanja tradicije i korena, kao što baba reče: “Znao se nekakav red… a ovo danas, da bog sačuva! Od drogoša i marifetluka. Kad ih vidiš ne znaš da li je muško ili žensko, ja sam kiku nosila, a momci danas kače minđuše k’o devojke. Nekad se znalo ko vozi traktor, a ko otvara kapiju!“

Razmišljam o njenim vremenima, u modi su bile pletenice, rumen na obrazima, vezene čarape i netaknuti devojački jelek. Čedna i naivna duša, vašar i kolo da se vije, kabeza i kibicovanje momka iz daleka. Momak nije smeo biti bećar ili muzikant, pesnik ne daj bože! Na devojku bez preslice ili pletiva anatema je pala, na onu što mnogo čita i sanjari demonska ruka. Ta, koja se u “vrzino kolo“ uhvati, teško se spase, osim pomoću nekakve basme ili utuka. Zato pravim sulude, nepotrebne paralele između babine i moje mladosti. Ponor nepremostivi, potonuću ako nastavim. Ponor dubok čitav vek. Teško je snaći se, nije to običan ponor. To je ponor lavirint! Ipak, uz “dobru nameru“ i “lepu reč“, kao životne lajt motive kojih se moja baba pridržavala, sve se nekako “preko pleći prevali“.
Kao da mi je pročitala misao, baba napravi malu digresiju za ručkom. Između zalogaja sarme sa ljutom paprikom, i gutljaja domaće graševine, reče kao za sebe: “Važno je biti čovek.“