OD MLADOSTI PENA

Iz neobjavljene zbirke priča (romana)/11.06.2011. OD MLADOSTI PENA Piše: Dragana DŽAJEVIĆ Proklinjala sam telefonsku slušalicu u tom času. Iz nje se čuo njegov spokojan, topao glas: Mirno spavaj, tu sam... - Ipak nisi kraj mene, ko nije kraj mene... Ali mi on seče rečenicu: Ne moram biti kraj tebe, da bi bila sa mnom! Opirala sam se, slabo, pobeđeno: Ali, to je sve takva magla! - Biće kako ti želiš! Rekla sam mu istinu: želim ga kraj sebe, i ako tako ne može biti, onda mi ni eterizovana uteha ne treba. I ne treba mi mit o virtuelnoj ljubavi, koja živi samo kao treptaj uma, ali joj nedostaje snage da se pokrene! Ipak, noćas ne mogu spavati. Oblačim svoju najbolju haljinu. Skupa je, jer je satkana od sećanja, crna je, u šavovima je slutnja i po neka patnja. Gradskim klubovima dobro je poznata. Mnoge je raspaljene, strasne poglede zadržala i zapamtila. Volim ga, i lažem mu da ću spavati. Slutim, on poznaje moju istinu, ne želi je, ali meni je lakše slagati. Kajanje, strpljivi egzekutor će me sačekati sutra. Večeras ću ipak obući crnu haljinu. Večeras mi stihovi niz grlo kaplju, kao gutljaji vina. Večeras sam setna i bolesno svoja. Tolika oholost će mi se jednom vratiti kao bumerang, znam to. U ponoć trepere čarobni snovi! Ja zato ne smem misliti na NjEGA, zato što mi o ljubavi govori. Možda bi mene kajanje, kao dve čaše i flaša što sam ih razbila, u srču pretvorilo. Ne da mi mesec da mislim na ljubav, veze srebro kroz kosu, tananu srmu mi zapliće da bih bila još lepša. Ako ignorišem misli koje me zbog njegove ljubavi iskrene more, naša srca neće ostati u staklićima... Dve staze mi se nude. Jedna staza od celca * vodi ka NJEMU. Rekoh strelovito: Zagaziću, i videh sebe kako stojim na startu, u glavi mi huči kao pena od talasa. Nemirne mladosti talasa, razbija se o kamene dokove. Staza prihvati moj pusti hir, kristalno razumem njen nemušti jezik:--- Sveža misao! Čisto nadanje! Na ovoj stazi je žrtvenik vere, isprobaj! Probaj veru u ljubav, u ljude, u sebe!--- Pravim se da govorim kao za sebe, po ko zna koji put se pretvaram:--- Zato mi se iskušenje daje, iskupljenje se nudi.--- U glavi pauk plete i mrsi, treba mi pomoć, ali ne vidim nikoga u masi. Zato sam joj se se obratila kao prijatelju jedinom, bila sam beskrajno sama: Stazice, svest se mrači... Sada moram da sednem, da se ne bih razbila o tebe tvrdu, pretvrdu! Punom težinom! Vazduh nad našim glavama zapara njena zvonka ironija:  Oh, nisi tikva, razbiti se nije tako lako! Isprljaćeš haljinu, nemoj padati! Ja se i dalje pretvaram da ne razumem: Kada se probudim iz nesvestice napisaću pesmu. Nakon toga ću misliti bistrije, ispražnjenog razuma! Haljina je ionako prljava! Staza kao da je samo to čekala, pa nastavi još žešću provokaciju: Pesnik je biće koje mnogo hoće! Ja se upecah, misao se zavrte, zaplete čvor u već konfuznoj glavi: Hoću stradanje za svoje ideale. Stremim svesno, dok me samosvesno vreme tišti i osipa, drska misao mori i u propast satera! Mirim se! Mirim sa svetom vaskolikim i sa sobom neuklopljenom! Ako je tako, reče ona, Daj makar pesmu! Penuša mi mladost u glavi, kao vino, opija. Vine, pa spusti me u setne dubine. Onda baci u uspomene, sanja daleko, greje i hladi. Krčka u mom srcu plahovitom, ludi i smiruje. I sve u istom trenu. I sve u hiljadu. Trenutaka. Znala sam da pesma nije dovoljno iskupljenje, zato sam joj pričala: Pokušala sam...Zamisliti mrak, neproziran i neosvojen, ljudskom rukom netaknut. U njega bih bacila sve neuspele pokušaje, koji me vežu za prošli život. Bacila bih sva svoja neverstva, grehe neke bi tamo gurnula, i laži svakojake, a bilo ih je mnogo, poderala i bacila da se strmeknu u tamu. I svaku gladnu želju sa njima zajedno, i svaku razbludnu zoru koju sam dočekala! Svaki grč od srama, kajanje što me je razdiralo. I čitavo groblje zlosrećnih uspomena! Poroke i rđave misli što su me obuzimale, i davila me njihova omča! I stala bih ispred njega plavetna, čista! Kao umivena. On me voli, to je bespogovorno, ali nesreća je u tome što ja nisam volela samu sebe. Kada jednom potakneš nisku strast u ljudskom biću, bujica potopi i odnese mnogo! A to jedno zrnce moje krvi, nabijeno strašću za životom koji ovde nije, ponese me i odnese mi mnogo. Tkivo moje, od tananih niti, koje drhte i plamte, zatopljeno živom boli, sviknuta na nju, puštam je da treperi u meni... Vlastito srce šalje otkucaje slobode. Slušam ih i jauknula bih kao pogođena zver, koja se suviše dugo krila u dubokim šumama: Za kakvu smo to čudnu, neželjenu kob rođeni?!Pravo krenuti, javlja staza, kao imperativ mog tekućeg životnog doba. Upozorava, alarmira, besomučno uverava: Trideset ti je punih, kreni pravo, samo ka cilju, kreni, daću ti pucanj za start! -Ne nikako, ne volim ja da idem pravo!, razderah se poput divlje zverčice, što još se nije napila sa omiljenih izvora. Kada sam stišala krv, tiho, žalosno, nostalgično, započeh molitvu beskrajnu: Ne branite mi ovo plavetnilo nad glavom ludom od snova, od želja, od strasti! Želim da zamislim sebe u letu sa njegovim pticama. Želim da me zaliju njegove vode, da me noćima štiti zvezdanim plahtama, da me jutrima umiva svetlom, kao mlekom! Tek nazad ne želim, a kome to još treba?! Ako bi postojao najkrivudaviji, neugledni, najteži put, zarastao u bodljikavo grmlje, radije bih ga odabrala. Zato što njime niko ne prolazi. Neka me ne osude zbog toga, neka se i ne raduju... samo neka me puste da ruke ranjavim, samo neka puste da ruke pružam. Jer, oni će videti rane, a ja ću ih pružati ka svetlu. Jedan pogled ka nebu, možda je tamo neki put. Moram sklopiti oči pod teretom sjajnog plavetnila. Povremeno se mirim, kao nadgrobna ploča ćutljiva, teška. Pomislim: Prošlo me je vreme prkosa! Izgubljeni moji megdani sa okamenjenim normama! I tada me prezir prema sebi ošine: Nije život gladan, prohtevi su tvoji rđavi i nezasiti! I sklopila je crna krila još jedna takva noć. Odnela nebesko srebro i svirače, odnela vino i udvarače, ukrotila vatre u strastima, ugasila raspaljene nemire. Umirila i deo mene sa njima. Ostade mi samo smešni ugarak u dnu grudi, punih boli i kafanskog smrada. Ostala sam sasvim sama, ležeći na goloj zemlji. Ostala sam nepomično ledena i kada svetalca sa nebeske kupole najaviše zoru, plamtevši još po negde svojim malim sjajem kao fenjerčići koji gasnu. Tiho i u miru. Nisam se pomerila, ni kada prve pevačice milozvučno pozvaše usnuli svet u novi dan. Zato što sam znala da moram naći rešenje za pokidane veze sa svešću, sklad sa sobom i prirodom. U sebi i sa njom. Pa i onda kada mi ona samo pruža hladnoću gole zemlje. Već dugo opravdavam godine koje ne praštaju. Čini mi se, više ni to ne umem. Kada reči nemaju odjeka, kada se slogovi utapaju u blato, a uzdahe između reči raznose ptice na perju svoga lepeta. Ostaje samo suvarak jedne čudne ambicije, da lako gori bezvodan... Nastavila sam da ležim, vrišteći bez glasa. Pred jutro, iz nozdrva je potekao mali mlaz svetlocrvene boje patnje. A iz oka ništa ne poteče, samo jedna suza stoji i žali, žali nas. Da. I na usahlim kladencima života ima svežine, u kapajućim tragovima. Ljubav je ostala žedna, ali je zadržala tu jednu suzu za kraj, za pečat. Onda zažari na Istoku. I nešto malo od nebeskog ognja ušunja se pod moje beskrvne kapke, kao nezvan, ali uvek dobrodošao gost. Pokrenuše se moji olabavljeni mišići. S mukom otvorih oči, kao najteže zastore i zagledah se u svoj daleki azur. Ako nema mraka, pravi sjaj se ne može videti. Sada je već krenulo da greje, i mene greje! Ja plačem, jer ga volim, ali moram dalje. Dalje bez njega. Nije mi prvi put, navikla sam. Navikla da odlazim poput ptičurine što se gubi u visinama, ostavljajući za sobom samo promukao krik. Iza mene je ostajao muk od slutnji, žar od nedovršenih izgovora. Odlazila sam i ne pomišljajući na pozdrav za rastanak. Ponekad sam žalila, ali odlazila sam. Kasnije ću se pozdravljati, sada odlazim. Kao sečivo u rebra, probode me misao o pokretu, i ja skočih. Po ko zna koji put krećem na jedan put, zovem ga: TRAGOM SVOG MIRA. Otkopavam svoju istinu: bez pokreta i traženja, života mi nema! Makar morala daleko da tražim. Jer, najčistiji je izvor sa koga orlovi piju. Iako, orlovi znaju i da zalutaju. Đonovi škripe, odronjavajući šljunak na stazi. Očima grabim sve što promiče kraj mene, svako šuštanje, pucketanje, bat nekih koraka, list na vetru, vetar u listu, po neki pisak. Ja nisam naučila da varam samu sebe, a druge... to je makar lako. Oni vide sliku koja se prikazuje, laž i bol se mogu sakriti, ja to znam, ja to dobro znam. Osipa se od mene samo trunje unutarnjeg rata. Zato sam rekla, nadajući se da me on neće razumeti, i da će tako biti lakše za oboje: Hteo si večnost, ja samo naboj zanosa, i samo u jednom trenu! Nažalost, razumeo je, želeći i plod i seme iz koga je nikao: Ali, sa tobom sam hteo! Rumen sa lica je otputovala daleko, tamo negde gde su zelena ostrva i blista sneg sa obronka. Uteha je, da ih i moja imaginacija može pomilovati. Zato sam sigurno rekla: - Ja radije umirem u trenu milja! Zaiskrim najlepše, onda izgorim najbolje što mogu! On tiho, neubedljivo, za mene jadno i sramno, prozbori, a u glasu strah: Večnost... - Večnost... Kada je već pominješ, reći ću ti, večnost je za mene siva, a tren je raj. On je hteo večnost, ja samo naboj zanosa u trenu. Gledam u njegovo pognuto čelo, misao ga bora tugom, mogu je i videti kako rovari. On jedva izusti: Tuga. - Prezirem tugu iz dubine duše, idi, preklinjem te, da je ne gledam! On pljunu na zemlju: Judo! *celac- sneg bez tragova