DRAGANA DŽAJEVIĆ: PLES CRNOG ŽDRALA

DRAGANA DŽAJEVIĆ: PLES CRNOG ŽDRALA

Pitali su me jednom, pitali su me zašto su mi sve haljine crne. Rekla sam da su boje mraka. Pitali su me “Zar i u proleće?“. Prećutala sam sve odgovore. Domaštala sve izgovore. U stvari, i u proleće pada mrak. Mnogo mraka, svake noći. Još više kada si sama.
Vazda sam žedna, čulna do krajnosti, velikih telesnih apetita, puna krvi, bezobzirna ponekad zbog lakomosti na uživanja. Ponekad sam lenja, zapuštena, ponekad sam rđava prema sebi i svetu. Mene je ponekad najbolje držati pod ključem. Moral mi je često labav, tako jadan, teško mi je razdvojiti dobro od rđavog. Ja nisam svesno rđava, ja sam samo moralno zakržljala zbog svojih poroka, apetita, grešnih misli… Ali, da nisam takva ne bih uspela da sagledam natrulo i nagrizlo društvo i stanje u kome moram živeti. I pisala bih patriotske tekstove, ili junačke drame, i likovi bi moji bili anđeli koji su zalutali na ovu grešnu zemlju.

U stvari, ko kaže da se treba oduševljavati?! Ko kaže da se treba žestiti, ili anatemisati, ili se baviti kletvama ili blagoslovima. Opteretiti simpatijama ili antipatijama, niti iz puke dužnosti saosećati sa ljudskim stradanjima i patnjama. Moj namah opsežni, surovi, namah aljkavi realizam, tvori moralnu neutralnost. Malo je potrebno da duh usahne. I sasvim malo da se krila spuste. Sumnjivog ukusa, dozvoljavam sam sebi da napravim gotovo grobarsku šalu na temu patriotizma, nacionalizma, etike. I drugih ’’ozbiljnih tema’’. Nisam se kajala, ja živim za danas. Smejem se danas, ili plačem…sve kada hoću, i koliko hoću. Ja se smejem smehom čoveka koji ne mora ništa. Čoveka koji je video lice konačnosti. Kada su se moje godine počele brojati dvocifrenim ciframa, ja sam razderanog srca videla svoje svetinje kako skapavaju u blatu. Ja o tome govorim i danas, ali retko. I ne pred bilo kim. Ne bih volela da neko pomisli da je sve zato što ne verujem. Niti da u meni vide racionalistu, još manje ne bih volela da vide borca za slobodnu misao. Ja ne dovodim u pitanje pravo na svoju slobodu. Kome je bitno šta misli lisica koju lovački psi gone?

Ja ne moram. Ja patim. Ja volim i sanjam. Ja prezirem. Skupo je. Ali ja sam bogata. Onda kada mi na donjoj usni zaleluja senka osmeha. ’’Dobro mi je!’’. Onda kada milioniti put padnem u borbi, u kojoj smo svi više ili manje pobeđeni. Ipak, padaću i dalje, jer ravnodušnost je svirep kraj.

Poigravala sam se sa čašću kada sam htela. Što sam više zalazila u život, utoliko sam iluzije sekla i iskustvo tekla, sa potmulim nezadovoljstvom jednog samoobmanutog idealiste, poput razdraženog bolesnika kome je sve na ovom svetu izbrojano.

Bojim se da govorim sa ljudima. Na sve se tuže, zbog svega se kaju, opterećeni samonametnutom individualnošću. Ko je nekada gledao ždralove kako lete u jatu, znaće o čemu govorim. Pogledaš u nebo: Napred je jedan i on je vođa, za njim dve ptice, za njima tri, i tako redom..Lete, lete…preleću brda, gradove, sela…Ali, ako onaj prvi, onaj vođa slomi krila, nastane haos. Neki lete napred, neki nazad, naleću jedan na drugog, tuku se krilima i kljunovima, pište, plaču, pometeni…
Čovek je stvoren da pripada. Ili ja ne umem da pripadam. Ili nemam gde, kome? Ili samo nosim crne haljine?!

*Većina vrsta ždralova živi u trajnim monogamnim zajednicama pa kod njih “svadbeni ples“ tzv. “ždralov ples“ nije način osvajanja partnera, nego međusobno dokazivanje privrženosti što dodatno učvršćuje njihovo zajedništvo.