REČIMA I NOŽEVIMA
Priča iz neobjavljene knjige/19.03.2011.
REČIMA I NOŽEVIMA
Piše: Dragana DŽAJEVIĆ
- Ja sam od neke druge fele, mene još nije sreo ni anđeo, ali ni vrag!, Sofija prekinu tamnu tišinu među nama dvema. Nisam se ni okrenula: Nikada te nisam pitala nešto važno, nešto. -Pitaj slobodno, ja ne krijem ništa!, odlučna je, drsko sigurna. Sedele smo na klupi u parku, okrenute jedna ka drugoj, prsa u prsa, oči u oči. Taj prostor među nama dvema bio je naš prostor, ispunjen našim moralnim reakcijama, ispunjen našim osećajima koji traju. Osećaji produžavaju svoj razvoj u našoj svesti, rastu u nama, dotrajavaju u našoj biti. Mi smo imale prava na taj prostor. Tvoje pitanje se odnosi na neki apstraktni pojam?, ona zahvati od tog prostora deo, ne popušta... Nešto, ali ne znam šta, zanjihalo joj je duh... i ona ne popušta.
Sramežljivo sam uzdržana, smanjena pred njenom sigurnošću:
-Vreme, rekoh zagledana u kazaljke što se godinama okreću unatrag. Pitala sam se, kakvo je tvoje mišljenje?! Moje vreme je drugačije od sadašnjeg i prošlog, ali ni buduće nije moje.
Sofija mi uputi jedan dugačak pogled, plavih sanjivih očiju: Mene nešto pokreće - to je bespogovorno, krv, ali možda i nije, svi su tamo negde, a ja sam ovde. Ja ništa ne očekujem. Nadam se da me i oni drže za neprilagođenu, i popuštaju mi kao lakovernoj budali. Moje postupke odbijaju na rasplinjavanje filosofije životarenja.
- Tvoje su oči, a ne njihove. Misliš, apstraktni pojmovi su van njihove svakodnevice, ne bi se njima umarali, neka se drugi bave raščišćavanjem, na primer ti! Neka drugi gutaju prašinu, na primer ti!
- Uverena sam da je tako. Uostalom, ja sam tako sama odabrala. Kazaljke su lupkale unatrag, sekundu po sekundu. Odabrala sam tako sa svojih šest godina, kada sam se zbog očevih batina našla na putu za bolnicu. Na tom putu sam prvi put progutala prašinu. Odabrala sam tako i kada me je drugi put prebio, i svaki sledeći put, i osećaja se sećam, ali razloga se ne sećam.
-Ta nisi birala roditelje, nisi birala da te neko tuče...
Lice joj postade vosak ukočeni: Odabrala sam da sazrim u cvetanju! Jednom, ugašene zvezde videh sjaj! Draga zvezdo, zvezdice!, rekla bih joj, lutaću, ali ću te stići!
I ja se tada zamislih, kako zagledana u svoju srećnu zvezdu korača kroz šikare i lokvetine smradne, preko pustinje što sve bi popila. Korača preko stenovitih nedohoda što sve bi proždrali, preko mora punog bura što sve bi odnelo. I oblaka punih gromova što sve bi sasekli. Ali korača i dalje, sve gledajući, žudeći za srećom, samo svojom!
Pogledi se ukrstiše i rekoše: Duša cvili za srećom, životom koji ovde nije!
Od kada sam je upoznala, pre nešto manje od godinu dana, saznala sam za veliki deo njene žalosne sudbine. Za čudne porodične prilike u kojima je odrastala, za neslaganja sa majkom i očeva zlostavljanja. Priznala mi je i da se udala sa nepunih dvadeset, kazala je: Tu nikada nije bilo ni mrva od ljubavi, ni traga od strasti, jednostavno morala sam da odem iz roditeljske kuće, a nisam imala gde. Jedino rešenje koje sam tada videla, bilo je naći muža koji me neće tući. Ostalo je sve postalo stvar navike.
Dakle, za tih godinu dana, Sofija je sa svojim pričama uletala iznenadno, kao muva u oko, i remetila mi sve. Povremeno bi dolazila sa svojim encefalografskim snimcima mozga, i govorila mi o tabletama koje mora da pije. Govorila je i o svojim lekarima, često pogrdno, nipodaštavajuće, propraćeno psovkama i cinizmom, bez mere. Sve me je to, kao što rekoh uzrujavalo, ipak, znala sam da joj je takav odušak neophodan, i svakako želela sam da joj budem prijatelj. Puštala sam je da priča, gledala kako u njoj radi živa bol, kako je naviknuta na njeno treperenje, na disharmoniju i tugu koju joj ona nudi.
Jednom prilikom mi je ispričala, kako je počela skupljati salvete. Imala je četiri ili pet godina. Njena priča bila je izgovorena usnama deteta, njene oči pokislo šarale kao dečije. Najtužnije su oči dečije. Tužne kao žitno polje kada se nad njim ustremi graktavo, gladno jato. I kada se nebo slutnjom zacrni nad njim, a brazda žali setvu, žali znoj, krv, i gladna usta.
Dakle, dopalo joj se da skuplja salvete. Rekla mi je da se dugo kasnije, sve do svoje šesnaeste godine nije sećala toga. Komšija, ćutljivi mladić od osamnaest godina, pozvao ju je jednoga dana da svrati do njega, da razmene salvete. Rekao je da su u podrumu. Ona je ušla u podrum za njim, upalio je prigušeno svetlo, vazduh je bio zagušljiv i težak od mirisa buđi i starih hartija. Rekao je da je to mesto koje on najviše voli, i da tu beži u svoj svet da čita knjige i mašta. Smesta je želela da napusti to odurno mesto, pitala je gde su salvete. Rekao je da će joj dati sve salvete, ali prvo bi trebalo da mu ona pokaže svoju zahvalnost. Postavio je devojčicu na stolicu, i rekao joj je da sedne raširenih nogu. Gledala ga je dok je raskopčavao pantalone, sa slutnjom se pitala zašto ih skida, i zašto skida rublje. Uzeo je njenu ruku koja i nije znala da se opire, rekao je da mu samo treba neko ko će ga voleti. I zamolio je da ga dodiruje.
Nakon svega, najpre je svoje lice razvukao u srećni osmeh, koji se jako brzo pretvorio u zluradi grč: O ovome ne smeš pisnuti nikome!
Devojčica i dalje nije shvatala šta se dešava, želela je da joj neko pojasni: A mami?
- Njoj, nikako ne! Ona pogotovo ne sme znati za NAS. Ona neće razumeti da te ja volim.
- Ali, i mama me voli.
- Pst! Kada sam rekao da nikome ne smeš kazati, onda ne smeš!
- Smem li reći za salvete?!
Ćutao je poput gluve humke.
Dakle, sa šesnaest godina se setila tih salveta. Uspomene su oživele, osećaji su buknuli iz podsvesti, i ona se setila da je nekoliko puta dolazila sa njim u podrum. I da je on uvek govorio kako je mnogo voli. Stalno je ponavljao da mu je potrebna: Ovo je naša tajna i mi ćemo je čuvati, obećaj mi! Niko ne sme saznati za ovo skrovito mesto u kome čuvamo našu ljubav!
Setila se, i unezverenog pogleda svoje majke koja se jednoga dana pojavila na vratima skrovitog mesta. Žena za trenutak ukopa korak na vratima, korak teški kamen. Onda se pribra, priđe, i puna srdžbe, odgurnu mladića svom silinom. Dograbi devojčicu, kao da je hvata sa ruba provalije. I seća se puta za bolnicu, majčinih besomučnih pitanja: Šta ti je radio...reci nešto! Da li te je povredio?! Boli li te nešto?! I psovki kroz suze: Ubila bih ga, skot perverzni, bolesnik, čisti degenerik! Oh, Bože moj gde si?!
Lekari su je pregledali i konstatovali samo nekoliko starih modrica. Majka je znala kada su modrice nastale, stare su koliko i njene. Rekla je da je devojčica pala, i glasno se zahvalila pogledavši gore: ''Gospode, hvala ti, onaj degenerik je nije povredio!''
Devojčica je sve vreme ćutala. Ćutala pusto i žalosno, ćutala kao zima, samo gladni vukovi, i ništa sem toga. Ukočenog lica i dubokih očiju, čim su stigli kući, bacila je sve salvete. Zato ih se do šesnaeste nije sećala, sve dok nije počela da ih sanja.
Poželela sam joj reći kako mi je neizmerno žao, ali nisam htela da je moje sažaljenje poražava. Niko ne voli sažaljenje, ali, ruku prijatelja žele svi. Uhvatila sam je čvrsto za malu ruku koja je drhtala, taj drhataj me kao smrtna jeza prože iznutra, um mi pomuti, zdrobi me. Avaj, ja sam uhvatila pogrešnu ruku, njenu ruku u zavoju do lakta.
Ona otvori oči širom, poput deteta: Ovoga puta sam čvrsto bila rešena da se sve završi, isekla sam ruku celom dužinom, do lakta.
Sunce mi sipa vrele zrake na teme. Junsko podne tromo otkuca sredinu dana, umrtvljuje, usporava. Zalegla trava, suva pod pritiskom zraka.
-Kiša nije padala danima!, gledala sam tople talase kako se mreškaju nad ispucalom zemljom.
Krupne kapi znoja prokliznuše joj nabreklim žilama na slepoočnicama:
-Ne kopaj po mojim snovima, dovoljno znaš! Gleda me, a jedan joj trn u oku proklijao. Možda se kajanje razgorelo, zato što je glasno govorila o svojoj prošlosti. Kao da je nekakva opna pukla među nama, opna koja postoji uvek među ljudima koji se dobro ne poznaju. Zato je nastupila drsko, bojala se da na mestu pukotine ne prokrvari.
Poput vernog sluge, servilno, nejakim šakama zakopah njenu tajnu u mrak. A jedna suza se skotrlja, dugo je čekala na vrhu trepavica.
Kroz koprenu suza koja magli vid, tiho sam je uveravala: Ne boj se, neće znati...niko...
Nas dve, na promaji vremena! Ja bih plakala, ona bi kidisala i branila zasenčene delove svoje duše u koje sam prodrla.
Ona zlurado namignu na mene i isceri se: He, progutala si udicu! Misliš li ti da ja ne znam, da je sve, apsolutno sve, puki privid, obmana čulna! I sve je u trenu! Misliš li da je meni važno da li ćeš znati ili ne?! Ja ne krijem, sramota nije moja, pobeda je ničija! A osveta je slatka kao rani, prvi plodovi.
Ja gledam kako vreme putuje u talasima, dalje je uveravam:
-I najslađi plod može imati gorku semenku!
-Dokle sve prometejski podnositi?
-I tirane patnja oplemenjuje...
-Dosta! Budalo! Sve što voleh, mislih, nađoh, sve mi srušiše!
-Ko su oni, ko su krivci i egzekutori? Znač, i to su za tebe metričke jedinice osvete: strah, poniženje, samodokazivanje. Čak i samoobmana?!
Obrazi joj buknuše, siktavo kao zmija kada istisne otrov, raniše me njene grube reči: Svi vi! Budale, nasrtljivci, svi vi što me osuđujete! Pogrešila sam grešna sam, ali opet ću, samo kada mi se ukaže prilika!
Gledala sam je, gledala svoje pokušaje da joj pomognem, kako se lagano osipaju. I nestaju. Kao kada prvi žuti list padne. Nisam više imala snage. Pogruženo, poraženo, htela sam joj ispričati o svojim pokušajima, i pre nje, i sa njom, o svojim Odisejskim lutanjima po svetu, pustolovnim, pustolomnim, pustodivnim... Ali samo rekoh:
-Ponekad, povratak nije željen ili nije tražen!
Nije razumela, samo se zlurado isceri: Treba li da molim za milost?! Ona ustade teatralno, skoči na klupu kao na pozornicu, uz urlik:
-Milost! Milost! Milost! Vapi nepravedno nabeđeni grešnik! Vatra sa žrtvene lomače već mu peče beonjače! Platiće danak u suzama!
Pred nama se napravi spontani skup, od nekoliko ljudi i dvoje, troje dece. Verovatno su pomišljali da neko vežba tekst, izvodeći odlomak iz neke drame. Zato što su pratili pomno, a jedno dete je zapljeskalo.
Dok se meni njen užas lagano, odvratno, nametljivo upijao pod kožu i zavlačio pod nokte, ona nije primećivala nikoga u svom napadu mizantropije. Imala je i ranije slične ispade, ali nikada ovako žestoke i trajne. Nastavljala je, jetko: Poruku pisanu suzama u boci čekam, sedim na suroj obali, glava u oblaku, kamene noge nad ambisom! Onda u zvezdu gledam, onda malo čekam, onda me nestrpljenje snađe, pa znak tražim, pa... tako...Poruku ispisanu patnjom videću ako je okrenem ka suncu!
Naposletku, ophrvana prezirom prema svemu što je ljudskoga roda, obuhvativši jetkim pogledom čitav skup koji je sada već dostigao broj od dvadesetak ljudi, ona se razdera:
-Bagro!
Kao pogođena, seti se mene, i okrete svoje blede usne, iskrivljene u srdžbu:
-Pa i ti spadaš u neurotičare! Opisuješ svoje fikcije, praviš sulude priče od njih, razvijaš, klešeš, sabijaš, rasipaš jarost po papiru, iživljavaš svoje ideologije, barataš rečima kao noževima. I sve vreme se bojiš, nervozno, mahnito, da te zbog svega toga ne osude i strpaju u ludnicu!
Tada joj pogled zaluta ka severu, vilica se stegnu od hladnoće, i ona se sruči na klupu kraj mene, kao polomljena lutka.
- Mogla bi malo da štediš svoj prezir, možda ti zatreba nekada, poželeh da ispraznim, prospem svoje neodobravanje, koje se skupljalo dugo, gušilo me do grla. Ali sam samo dodala: Okrutna si! Kazala sam diplomatski, trudeći se da se održim smireno. Dok se u meni razaralo, raslojavalo, seklo, bolelo.
Izgledala je iscrpljeno, poput zabludele duše, nedokučivo poput sklopljene knjige. Bez osobite reakcije na moju optužbu, kao da odgovara sebi samoj, slušajući kako njena vera mrmori daleko i traži svoj put, ona se popravi: Nisam ja okrutna, ja samo čekam i molim za kraj ovog poganog sveta. Bolesna sam, zla sam!
Pomislih: ''Ja sam nesimpatičan čovek''*
Muk. Osluškivalo se kako curi vreme prošlo, osluškivala se slutnja vremena budućeg. Jedna misao u pitanju se stvori, duboko u meni. Od tada se javlja svakoga puta, kada pomislim na ženu koja za sebe nije znala ko je, znala je samo da nije anđeo, a ni vrag.
Porediti more i zemlju, zemlju i nebo, visinu i trajnost, uzlet i večnost! Sme li se, može li se preludirati, ili san razviti kao jedra?!
*F.M. Dostojevski: ''Zapisi iz podzemlja''
-Vreme, rekoh zagledana u kazaljke što se godinama okreću unatrag. Pitala sam se, kakvo je tvoje mišljenje?! Moje vreme je drugačije od sadašnjeg i prošlog, ali ni buduće nije moje.
Sofija mi uputi jedan dugačak pogled, plavih sanjivih očiju: Mene nešto pokreće - to je bespogovorno, krv, ali možda i nije, svi su tamo negde, a ja sam ovde. Ja ništa ne očekujem. Nadam se da me i oni drže za neprilagođenu, i popuštaju mi kao lakovernoj budali. Moje postupke odbijaju na rasplinjavanje filosofije životarenja.
- Tvoje su oči, a ne njihove. Misliš, apstraktni pojmovi su van njihove svakodnevice, ne bi se njima umarali, neka se drugi bave raščišćavanjem, na primer ti! Neka drugi gutaju prašinu, na primer ti!
- Uverena sam da je tako. Uostalom, ja sam tako sama odabrala. Kazaljke su lupkale unatrag, sekundu po sekundu. Odabrala sam tako sa svojih šest godina, kada sam se zbog očevih batina našla na putu za bolnicu. Na tom putu sam prvi put progutala prašinu. Odabrala sam tako i kada me je drugi put prebio, i svaki sledeći put, i osećaja se sećam, ali razloga se ne sećam.
-Ta nisi birala roditelje, nisi birala da te neko tuče...
Lice joj postade vosak ukočeni: Odabrala sam da sazrim u cvetanju! Jednom, ugašene zvezde videh sjaj! Draga zvezdo, zvezdice!, rekla bih joj, lutaću, ali ću te stići!
I ja se tada zamislih, kako zagledana u svoju srećnu zvezdu korača kroz šikare i lokvetine smradne, preko pustinje što sve bi popila. Korača preko stenovitih nedohoda što sve bi proždrali, preko mora punog bura što sve bi odnelo. I oblaka punih gromova što sve bi sasekli. Ali korača i dalje, sve gledajući, žudeći za srećom, samo svojom!
Pogledi se ukrstiše i rekoše: Duša cvili za srećom, životom koji ovde nije!
Od kada sam je upoznala, pre nešto manje od godinu dana, saznala sam za veliki deo njene žalosne sudbine. Za čudne porodične prilike u kojima je odrastala, za neslaganja sa majkom i očeva zlostavljanja. Priznala mi je i da se udala sa nepunih dvadeset, kazala je: Tu nikada nije bilo ni mrva od ljubavi, ni traga od strasti, jednostavno morala sam da odem iz roditeljske kuće, a nisam imala gde. Jedino rešenje koje sam tada videla, bilo je naći muža koji me neće tući. Ostalo je sve postalo stvar navike.
Dakle, za tih godinu dana, Sofija je sa svojim pričama uletala iznenadno, kao muva u oko, i remetila mi sve. Povremeno bi dolazila sa svojim encefalografskim snimcima mozga, i govorila mi o tabletama koje mora da pije. Govorila je i o svojim lekarima, često pogrdno, nipodaštavajuće, propraćeno psovkama i cinizmom, bez mere. Sve me je to, kao što rekoh uzrujavalo, ipak, znala sam da joj je takav odušak neophodan, i svakako želela sam da joj budem prijatelj. Puštala sam je da priča, gledala kako u njoj radi živa bol, kako je naviknuta na njeno treperenje, na disharmoniju i tugu koju joj ona nudi.
Jednom prilikom mi je ispričala, kako je počela skupljati salvete. Imala je četiri ili pet godina. Njena priča bila je izgovorena usnama deteta, njene oči pokislo šarale kao dečije. Najtužnije su oči dečije. Tužne kao žitno polje kada se nad njim ustremi graktavo, gladno jato. I kada se nebo slutnjom zacrni nad njim, a brazda žali setvu, žali znoj, krv, i gladna usta.
Dakle, dopalo joj se da skuplja salvete. Rekla mi je da se dugo kasnije, sve do svoje šesnaeste godine nije sećala toga. Komšija, ćutljivi mladić od osamnaest godina, pozvao ju je jednoga dana da svrati do njega, da razmene salvete. Rekao je da su u podrumu. Ona je ušla u podrum za njim, upalio je prigušeno svetlo, vazduh je bio zagušljiv i težak od mirisa buđi i starih hartija. Rekao je da je to mesto koje on najviše voli, i da tu beži u svoj svet da čita knjige i mašta. Smesta je želela da napusti to odurno mesto, pitala je gde su salvete. Rekao je da će joj dati sve salvete, ali prvo bi trebalo da mu ona pokaže svoju zahvalnost. Postavio je devojčicu na stolicu, i rekao joj je da sedne raširenih nogu. Gledala ga je dok je raskopčavao pantalone, sa slutnjom se pitala zašto ih skida, i zašto skida rublje. Uzeo je njenu ruku koja i nije znala da se opire, rekao je da mu samo treba neko ko će ga voleti. I zamolio je da ga dodiruje.
Nakon svega, najpre je svoje lice razvukao u srećni osmeh, koji se jako brzo pretvorio u zluradi grč: O ovome ne smeš pisnuti nikome!
Devojčica i dalje nije shvatala šta se dešava, želela je da joj neko pojasni: A mami?
- Njoj, nikako ne! Ona pogotovo ne sme znati za NAS. Ona neće razumeti da te ja volim.
- Ali, i mama me voli.
- Pst! Kada sam rekao da nikome ne smeš kazati, onda ne smeš!
- Smem li reći za salvete?!
Ćutao je poput gluve humke.
Dakle, sa šesnaest godina se setila tih salveta. Uspomene su oživele, osećaji su buknuli iz podsvesti, i ona se setila da je nekoliko puta dolazila sa njim u podrum. I da je on uvek govorio kako je mnogo voli. Stalno je ponavljao da mu je potrebna: Ovo je naša tajna i mi ćemo je čuvati, obećaj mi! Niko ne sme saznati za ovo skrovito mesto u kome čuvamo našu ljubav!
Setila se, i unezverenog pogleda svoje majke koja se jednoga dana pojavila na vratima skrovitog mesta. Žena za trenutak ukopa korak na vratima, korak teški kamen. Onda se pribra, priđe, i puna srdžbe, odgurnu mladića svom silinom. Dograbi devojčicu, kao da je hvata sa ruba provalije. I seća se puta za bolnicu, majčinih besomučnih pitanja: Šta ti je radio...reci nešto! Da li te je povredio?! Boli li te nešto?! I psovki kroz suze: Ubila bih ga, skot perverzni, bolesnik, čisti degenerik! Oh, Bože moj gde si?!
Lekari su je pregledali i konstatovali samo nekoliko starih modrica. Majka je znala kada su modrice nastale, stare su koliko i njene. Rekla je da je devojčica pala, i glasno se zahvalila pogledavši gore: ''Gospode, hvala ti, onaj degenerik je nije povredio!''
Devojčica je sve vreme ćutala. Ćutala pusto i žalosno, ćutala kao zima, samo gladni vukovi, i ništa sem toga. Ukočenog lica i dubokih očiju, čim su stigli kući, bacila je sve salvete. Zato ih se do šesnaeste nije sećala, sve dok nije počela da ih sanja.
Poželela sam joj reći kako mi je neizmerno žao, ali nisam htela da je moje sažaljenje poražava. Niko ne voli sažaljenje, ali, ruku prijatelja žele svi. Uhvatila sam je čvrsto za malu ruku koja je drhtala, taj drhataj me kao smrtna jeza prože iznutra, um mi pomuti, zdrobi me. Avaj, ja sam uhvatila pogrešnu ruku, njenu ruku u zavoju do lakta.
Ona otvori oči širom, poput deteta: Ovoga puta sam čvrsto bila rešena da se sve završi, isekla sam ruku celom dužinom, do lakta.
Sunce mi sipa vrele zrake na teme. Junsko podne tromo otkuca sredinu dana, umrtvljuje, usporava. Zalegla trava, suva pod pritiskom zraka.
-Kiša nije padala danima!, gledala sam tople talase kako se mreškaju nad ispucalom zemljom.
Krupne kapi znoja prokliznuše joj nabreklim žilama na slepoočnicama:
-Ne kopaj po mojim snovima, dovoljno znaš! Gleda me, a jedan joj trn u oku proklijao. Možda se kajanje razgorelo, zato što je glasno govorila o svojoj prošlosti. Kao da je nekakva opna pukla među nama, opna koja postoji uvek među ljudima koji se dobro ne poznaju. Zato je nastupila drsko, bojala se da na mestu pukotine ne prokrvari.
Poput vernog sluge, servilno, nejakim šakama zakopah njenu tajnu u mrak. A jedna suza se skotrlja, dugo je čekala na vrhu trepavica.
Kroz koprenu suza koja magli vid, tiho sam je uveravala: Ne boj se, neće znati...niko...
Nas dve, na promaji vremena! Ja bih plakala, ona bi kidisala i branila zasenčene delove svoje duše u koje sam prodrla.
Ona zlurado namignu na mene i isceri se: He, progutala si udicu! Misliš li ti da ja ne znam, da je sve, apsolutno sve, puki privid, obmana čulna! I sve je u trenu! Misliš li da je meni važno da li ćeš znati ili ne?! Ja ne krijem, sramota nije moja, pobeda je ničija! A osveta je slatka kao rani, prvi plodovi.
Ja gledam kako vreme putuje u talasima, dalje je uveravam:
-I najslađi plod može imati gorku semenku!
-Dokle sve prometejski podnositi?
-I tirane patnja oplemenjuje...
-Dosta! Budalo! Sve što voleh, mislih, nađoh, sve mi srušiše!
-Ko su oni, ko su krivci i egzekutori? Znač, i to su za tebe metričke jedinice osvete: strah, poniženje, samodokazivanje. Čak i samoobmana?!
Obrazi joj buknuše, siktavo kao zmija kada istisne otrov, raniše me njene grube reči: Svi vi! Budale, nasrtljivci, svi vi što me osuđujete! Pogrešila sam grešna sam, ali opet ću, samo kada mi se ukaže prilika!
Gledala sam je, gledala svoje pokušaje da joj pomognem, kako se lagano osipaju. I nestaju. Kao kada prvi žuti list padne. Nisam više imala snage. Pogruženo, poraženo, htela sam joj ispričati o svojim pokušajima, i pre nje, i sa njom, o svojim Odisejskim lutanjima po svetu, pustolovnim, pustolomnim, pustodivnim... Ali samo rekoh:
-Ponekad, povratak nije željen ili nije tražen!
Nije razumela, samo se zlurado isceri: Treba li da molim za milost?! Ona ustade teatralno, skoči na klupu kao na pozornicu, uz urlik:
-Milost! Milost! Milost! Vapi nepravedno nabeđeni grešnik! Vatra sa žrtvene lomače već mu peče beonjače! Platiće danak u suzama!
Pred nama se napravi spontani skup, od nekoliko ljudi i dvoje, troje dece. Verovatno su pomišljali da neko vežba tekst, izvodeći odlomak iz neke drame. Zato što su pratili pomno, a jedno dete je zapljeskalo.
Dok se meni njen užas lagano, odvratno, nametljivo upijao pod kožu i zavlačio pod nokte, ona nije primećivala nikoga u svom napadu mizantropije. Imala je i ranije slične ispade, ali nikada ovako žestoke i trajne. Nastavljala je, jetko: Poruku pisanu suzama u boci čekam, sedim na suroj obali, glava u oblaku, kamene noge nad ambisom! Onda u zvezdu gledam, onda malo čekam, onda me nestrpljenje snađe, pa znak tražim, pa... tako...Poruku ispisanu patnjom videću ako je okrenem ka suncu!
Naposletku, ophrvana prezirom prema svemu što je ljudskoga roda, obuhvativši jetkim pogledom čitav skup koji je sada već dostigao broj od dvadesetak ljudi, ona se razdera:
-Bagro!
Kao pogođena, seti se mene, i okrete svoje blede usne, iskrivljene u srdžbu:
-Pa i ti spadaš u neurotičare! Opisuješ svoje fikcije, praviš sulude priče od njih, razvijaš, klešeš, sabijaš, rasipaš jarost po papiru, iživljavaš svoje ideologije, barataš rečima kao noževima. I sve vreme se bojiš, nervozno, mahnito, da te zbog svega toga ne osude i strpaju u ludnicu!
Tada joj pogled zaluta ka severu, vilica se stegnu od hladnoće, i ona se sruči na klupu kraj mene, kao polomljena lutka.
- Mogla bi malo da štediš svoj prezir, možda ti zatreba nekada, poželeh da ispraznim, prospem svoje neodobravanje, koje se skupljalo dugo, gušilo me do grla. Ali sam samo dodala: Okrutna si! Kazala sam diplomatski, trudeći se da se održim smireno. Dok se u meni razaralo, raslojavalo, seklo, bolelo.
Izgledala je iscrpljeno, poput zabludele duše, nedokučivo poput sklopljene knjige. Bez osobite reakcije na moju optužbu, kao da odgovara sebi samoj, slušajući kako njena vera mrmori daleko i traži svoj put, ona se popravi: Nisam ja okrutna, ja samo čekam i molim za kraj ovog poganog sveta. Bolesna sam, zla sam!
Pomislih: ''Ja sam nesimpatičan čovek''*
Muk. Osluškivalo se kako curi vreme prošlo, osluškivala se slutnja vremena budućeg. Jedna misao u pitanju se stvori, duboko u meni. Od tada se javlja svakoga puta, kada pomislim na ženu koja za sebe nije znala ko je, znala je samo da nije anđeo, a ni vrag.
Porediti more i zemlju, zemlju i nebo, visinu i trajnost, uzlet i večnost! Sme li se, može li se preludirati, ili san razviti kao jedra?!
*F.M. Dostojevski: ''Zapisi iz podzemlja''
<< Почетна