LJUBAVNIK IZGUBLJENOG MAJA
Priča iz neobjavljenog romana/12.07.2011.
LJUBAVNIK IZGUBLJENOG MAJA
Piše: Dragana DŽAJEVIĆ
-Hoćeš li se javiti na telefon?, pogledala sam ga sa bojažljivom nevericom, dok mi je u glavi nesnosno zveketalo od zvrndanja starinskog telefona. On me saseče unezverenim, kafenim zenicama. Igrale su u ritmu nepoverenja i straha. Donja usna stisnuta preko gornje, produbljivala je i onako izražene bore, kao ram oko brade. -Ne, nikako!, te dve njegove reči parale su moje misli, koje su se neumorno plele, plašeći se čitave konfuzije, u koju sam zabasala, predviđajući početak još jedne teške životne pripovesti. Upinjala sam se da situaciju u kojoj se nalazio povežem sa našim dijalogom. Pokušala sam da se održim racionalno: Što je pritisak realnosti žešći i hladniji, mi smo sve slobodnije ptice u toplim krajevima svoje imaginacije. Više ni ja ne uspevam da sakrijem nekoliko grčeva na licu. Počela sam razmišljati kada su se zapravo pojavili. Jedno je sigurno, oduvek su bili na mome licu, sa njima sam se rodila, samo što ih ranije niko nije primećivao sem mene. Sada ih vide. I više me ne pitaju. A ja ne odgovaram. I tako u krug, moj pogled se samo izgubi.
Odgovarajući na upitnik što je streljao iz mojih raširenih očiju, on reče, sada tiše i pomirljivo: -To je ona. I neću joj se javiti. Tako bih voleo samo da joj glas čujem, ali ne smem! Ponovo ću pokleknuti, ponovo ću je poželeti, a ja moram da je zaboravim, jednostavno moram. Ovo je čaša koju ipak ispiti neću!
-Možda nije ona, pokušavala sam da čitav dijalog skrenem na drugu temu, mada me je, priznajem, neka neobjašnjiva znatiželja nagonila da čujem njegovu priču.
Osećala sam to kiptanje u njegovim mislima, osećala sam da nekome mora reći, osećala sam da sam taj slušalac ja, i sedela sam poput stene, sa ukočenim jednim uveravanjem:
U redu je, možeš mi ispričati ako želiš.
Pročitao je ukočenu misao i rekao:
-Pre nego se upusti u nešto, čovek mora znati da li je spreman ići do kraja ili ne. Hamlet nije govorio reda radi. Razmišljao sam u takvim situacijama da li da budem, isto toliko puta sam razmišljo da li da ne budem.
Videla sam kako mu se grlo steže, probuđene uspomene savladale su ga. Kao da je stotine života preživeo, a nije mogao da govori ni o jednom. Ali, je lagano, kao kada voda sahne, i shvata da su joj to poslednji trenuci proticanja, podsvesno govorio. Proživljavajući nanovo vreme sa ženom koja je zasekla duboku ranu, i ona još uvek tinja: -Vraćajući se jednom zajedno s posla, ona i ja, biciklima, u jednom trenutku sam izgovorio: Ja sam te više puta dodirnuo, ako ti smeta, samo reci, i to se više neće ponoviti. Čini mi se, bila je spremna da izgubi sve za ideale koje je odavno zacrtala. Zato nije uzimala koliko joj se pruža. Ne! NE je izgovarala lako. Tražila je koliko joj treba.
Dok je to izgovorio, nekoliko puta je dodirnuo svoju ruku koja je u grču ležala na kolenu, i jednom je dodirnuo pramen kose. Shvatila sam da je za sve to vreme svoje platonske ljubavi, tog arhetipskog naboja strasti i želje prema ženi koju nije imao, uspeo samo da dotakne njenu ruku i kosu.
On s mukom nastavi: -Njen odgovor je bio brz, rekla je da je više ne dodirujem, nervozno i odbojno. U momentu sam osetio jaku bol, pritisla me je u predelu grudi. I od tada ponestalo mi je snage. Nisam uspevao ni govoriti ni misliti, izbegavao sam naše susrete neko vreme. Za to vreme razmnožavale su se praznine, jedna od druge nastajale. Ali, ja sam čekao, čekao nemo kao orah u ljusci...Valjda sam čekao nekakav znak.
Muk. Da bih prekinula gustu tišinu među nama, rekla sam po malo snuždeno, kao da uveravam i sebe i njega. Kao kada na mapi neba povlačiš prstom, i tražiš. Svoju planetu: -Kraj može biti početak!
-Da, ali samo ako želiš!, reče odsutno, želeo je da se otarasi moga optimizma u pokušaju.
-Zašto ne bih želela da budem srećna?!
Trže se, i shvativši da govori nepovezano, vrati se na početak priče:
Možda se treba vratiti na početak, kada sam došao na farmu. Moj posao se sastojao u tome da pripremim lucerku i seno, za zimu, onoliko koliko je to potrebno, u skladu sa mogućnostima. Bio sam dobar radnik, pa mi je upravnik farme, ubrzo dao pod kontrolu i svu mehanizaciju. Radio sam i po deset sati dnevno, nije mi bilo teško, volim da radim u prirodi, u društvu... I srećan sam kada se osećam korisno.
I sve dok se nije pojavila ona. Jelena. Po sistematizaciji radnih mesta ona je bila laborant na farmi. Sretao sam je svakoga dana. Kada sam je prvi put ugledao na farmi, njena fizička pojava, prosečne lepote, skladne građe i umerenog načina odevanja, nije ostavila neki snažan utisak na mene kao muškarca. Ima žena koje isijavaju harizmom ili gracioznošću, Jelena nije bila takva. Malo, po malo ja sam se zaljubljivao u nju. Jedno njeno Dobro jutro, bilo je moje sunce.
Sve teško postalo je večno, postalo prosto pred tugom, patnjom, inspiracijom, suncem, pred nebom, i žrtvom ljubavi. I sve je tako postalo prosto: od osmeha travka buja, od sreće voda huči i ubrzava, od spokojstva nebo prozračno i lako živi.
Razmišljao sam tako, koračajući uz nju, vraćali smo se nekoliko puta zajedno s posla, putem koji nas ne vezuje ni za šta. Ali, ja sam rešio da mi i ne treba ništa. Jer svuda smo MI. Razmišljao sam tako, jer... svestan svoje ograničene ljudskosti, često sam mislio na biblijske reči tvoraštva: ''Neka bude svetlost!'' Ako je tako neka bude, ako je tako neka se i meni desi!
I kada noć raširi krila, i ostanem sam, razumljive su postajale veze: Rukama punim reke, očima nebesa, slobodnim glasom pticama let. Od mojih slobodnih očiju, krila najviših u letu, drhtaji nebesa zvone. Od mojih ruku, tananih niti imaginacije divne, vode voznose sve treptaje najjače u mora. I kružim, kroz mene teku sve vode, sva nebesa drhte mojom nutrinom, po predelima čistim lepeću krila u svesti. Pa nastavi: -Bio sam opsednut tumačenjem njenih znakova koji su mi bili upućeni. Spreman, kao za odstrel, ja sam napeto čekao, osluškivao, tumačio... Pripremao se za nešto veliko i jako, što će uslediti nakon svih nedosanjanih noći i umornih, dočekanih svitanja sa njenim imenom na rukama. Mislio sam, talasi lagano i strpljivo mrve i stenu najveću!
Jasno sam videla vrenje hiljade misli u njegovoj glavi. I meni je osećaj dobro znan. Saosećala sam sa njegovim očajem, gledala kako se on pretače, doliva i preliva, kako u trenu menja sva tri agregatna stanja. Očaj u tečnom stanju, u grlu i na podočnjacima. Očaj u čvrstom stanju, kao skrama na duši. I kao dim, od sagorelih nadanja.
Okamenjenih vilica, zalutalog pogleda, nisam mogla izustiti ništa, on je to shvatao, i nastavljao: -Za sve to vreme, ja nisam želeo da joj se namećem. Pokazivao sam joj svoju naklonost kad god bi se ukazala prilika, ali nisam preludirao ni na šta, nisam joj ni rečima ni delima postavljao nikakve ultimatume. Ponekad bi je nazvao telefonom, kratak razgovor i to je sve. Na poslu nisam želeo da je ometam svojim simpatijama, pokušavao sam da odvojim privatnost od posla. Ali, ljubav se pojavila mirisima i bojama. U meni je bolno živela, sputavana i osamljena. Kamen bi proplakao da je mogao čuti njeno lelekanje. A ja sam jedino želeo da joj poljubim obraze, mirisne petrovače, da je udahnem... Ona je bila moj maj.
Nisam se suzdržala: -Ali, zašto joj ništa nisi rekao. Zašto kada si osećao simpatije sa njene strane, zašto joj nisi jasno dao do znanja da je Rubikon pređen, i da prestane sa svojim jalovim igrama zavođenja.
-Ah, nije lako, ote mu se jedan duboki uzdah, i pojača grč na licu što je sve vreme titrao. Probaj da zasadiš kamen, videćeš! Za tih nekoliko godina, ja sam načuo, da je imala tu i tamo neke kraće avanture. Ponekad mi se činilo da bih i mačem mogao dokazati svoja osećanja, boriti se riterski, za jedan celov samo. Već u sledećem trenu sam bio slab. Kao da sam mogao videti kada voda i miris napuštaju cvet. Njoj je uvek bilo važno kakav će utisak ostaviti na svoju društvenu sredinu, egzibicionizam je njeno oružje od kojeg često strada i sama.
Pitao sam sebe često: Hoćeš li ili nećeš? Odlazio sam do reke, gledao kako protiče njen mulj... I gledao kako život protiče. Valjda mi duša nije namenjena samo patnji? Onda sam sebi, po ko zna koji put poturao žalosnu utehu:--- Provlačeći se kroz mlaz tame, čovek nekada može pronaći čisto svetlo, spokojstvo, iskrenost, ljubav možda.---
Ponekad sam odlazio do starog hrama, iz trinaestog veka. Na goloj poljani, stisnutih zuba, stajao bih pred vekovnim svetilištem, i tada bi me uspokojio njegov svečani mir. Jednom sam joj sa tog mesta poslao poruku: ''Pozdravio sam duhove sveta, u tvoje i svoje ime, zahvalio im što su sa nama, i zamolio da tako ostane''.
Ona nikada nije odgovorila na tu poruku. A ja sam se za nju molio!, glas mu se iscepka, pomislih da se za sada zatvorio, i da će mi nekom drugom prilikom ispričati kraj ove ljubavne propovesti.
Dok je ćutao, ja sam namah sklopila oči, i zamislila ga dok stoji pod napupelom, majskom krošnjom, i sanja. A bele lati, kaplju na zemlju, po jedna za svaki njegov najdublji san. Onda sam zamislila zlatno leto. Ljubav prema Jeleni sazreva sa žitom, siše sunčeve zrake, i čeka da naraste hleb da bi ga njih dvoje zajedno pojeli.
I videla sam ga, kako za sve to vreme, sa nesnosnim bolom u duši, skriveno i servilno, poput senke, prati svaki Jelenin korak danju, a noću zamišlja da je mesec, i da proliva po njenom vratu srebro svoje mistične srme. I čitavo jedno proleće, dugo leto i mokru jesen, on prostire svoju ljubav, po zemlji kojom je ona prolazila.
Zauzeta vizuelizacijama jednog dela njegove priče, setila sam se da nisam sama i otvorila sam oči. On je i dalje ostao nepromenjenog položaja. Kao da je na tom mestu, sa koga bi mogao krenuti na sve četiri strane sveta, duboko zamišljen, kuda će dalje?!
On uhvati vazduha, kao nakon napornog rada, pa nastavi: -Jednoga jutra, dok sam bio zauzet svojim poslom, prenu me kao iz sna, Jelenin glas: 'Ajde, spremila sam kafu. Možemo malo da se zabavimo gledanjem u šolju.Pomislih: Ona je moje sunce, usijanje u mojoj samotnoj duši.
Zastao sam na vratima kuhinje, jer sam čuo Jelenin glas. Govorila je sa koleginicom, o nekom muškarcu. Čuo sam da joj je glas drhtao, čuo sam kada je rekla: Ja sam ga volela, uprkos svemu. On je bio moj samo jedan dan u nedelji, ostatak vremena je pripadao svojoj ženi. Znala sam i da je lagao da će se razvesti, znala sam i da me ne voli...pristajala sam...Ali, nisam znala da će me fizički povrediti..
Razjareno, kao da je mene neko povredio, upao sam u kuhinju. Njih dve su zaćutale. Seo sam, uzdržano. Pili smo kafu i ćutali, i zagledali se. Onda koleginica uze Jeleninu šolju i reče, bez pauza i premišljanja: Ti živiš u iluziji, čovek za koga žrtvuješ svoje ime, čast i emocije, nije za tebe! Najbolje bi bilo da ga zaboraviš! Ti si izgubila veru u iskrenu ljubav, osvrni se oko sebe, sasvim blizu je neko ko bi te voleo! Tada ona letimično pređe pogledom preko mojih očiju. Jelena se iznervira: ''Svi su isti!'' Onda baci nervozni, gotovo ludački pogled na mene: ''I ti si isti! Šta me gledaš?''
Onda izjuri napolje, zadržavajući plač, koji nezadrživo pokulja.
Tako sam ja došao do jedne tačke. To je onaj momenat kada sam je pitao, da li joj smeta po neki moj dodir. A znala je da meni puno znači, jer, ona je rešila da se ogleda u mojim očima. A za mnom plače jedan greh, kome je trebalo oblik i ime ja da dam.
Odbila me je, sva lepota, svaka reč, moja strast, tog momenta, dale su se u bekstvo! Ispratio sam je do kuće, i gledajući kako se kapija polako zatvara za njom, osetio sam kako mi se sve ruši... topi...utapa u patnju. Sve ravnodušno gasne.
Na mojim nemim usnama, umrle su reči za nju: Seti me se kao ljubavnika svog izgubljenog maja. Moja sudbina je sada otvoreno more, na kome si ti mogla zaploviti, samo da si htela, da si znala! Broditi ovenčana suncem!
Od tada je prošlo mnogo vremena. Sumirajući sve što se između nas dvoje dogodilo, shvatio sam da zbog svega postajem bolji. Ipak, naslage svih egzistencijalnih potreba, moralnih nihilizama, previše bespredmetnih erotskih odnosa. Sve su to tmurni odsevi. Ljubav će razumeti, ljubav prašta! Bez ljubavi, žena je kao najlepša građevina kojoj samo vrata fale, sve je tu, i predivno je, ali to niko ne vidi.
Shvativši da je priči kraj, morala sam mu reći:
-U tom slučaju, mnoge stvari bi trebalo iz korena promeniti. Verovatno čitavu koncepciju!
-Koncepciju sveta?
-Da, ako treba i virtuelnog i ovog našeg.
-Ovaj naš je stvarni?
-Ja ne znam, tako kažu! Svet je mikrouniverzum. Ja ne mogu biti čitav svet, ni ti to ne možeš. Zato imaš mali deo prostora, i on je samo tvoj, a njega možeš promeniti, tako što ćeš promeniti sebe. Meni čitav svet ne treba, potrebna sam samoj sebi! Suprotstavljeni smo mehanicističkom poimanju univerzuma koje nam časovnici nude. Sve biva jadno u poređenju sa iskonskim, nepatvorenim poimanjem bezvremlja kada se voli. Osetiti nešto ni u čemu. Ugrabiti tren i saživeti se zauvek. Rastačemo vreme i izbegavamo prostor! Konačno sam glasno izgovorila svoje drhtave snove.
-Ali, kako to govoriš?! Ne živiš ti u izolaciji od ostatka sveta.
-Naravno da ne, izolacija meni ne bi ni godila. Ali, ostatak sveta mogu prilagoditi svojim potrebama, ambicijama, snovima.
On me preseče upitnikom o ženama.
-Tako što ću mnogo voleti sebe.
-Drugima ćeš to staviti do znanja?
-Da, i oni neće imati izbora. Jedni će me poštovati, drugi će me voleti. Više od toga mi i ne treba.
-Možda nije ona, pokušavala sam da čitav dijalog skrenem na drugu temu, mada me je, priznajem, neka neobjašnjiva znatiželja nagonila da čujem njegovu priču.
Osećala sam to kiptanje u njegovim mislima, osećala sam da nekome mora reći, osećala sam da sam taj slušalac ja, i sedela sam poput stene, sa ukočenim jednim uveravanjem:
U redu je, možeš mi ispričati ako želiš.
Pročitao je ukočenu misao i rekao:
-Pre nego se upusti u nešto, čovek mora znati da li je spreman ići do kraja ili ne. Hamlet nije govorio reda radi. Razmišljao sam u takvim situacijama da li da budem, isto toliko puta sam razmišljo da li da ne budem.
Videla sam kako mu se grlo steže, probuđene uspomene savladale su ga. Kao da je stotine života preživeo, a nije mogao da govori ni o jednom. Ali, je lagano, kao kada voda sahne, i shvata da su joj to poslednji trenuci proticanja, podsvesno govorio. Proživljavajući nanovo vreme sa ženom koja je zasekla duboku ranu, i ona još uvek tinja: -Vraćajući se jednom zajedno s posla, ona i ja, biciklima, u jednom trenutku sam izgovorio: Ja sam te više puta dodirnuo, ako ti smeta, samo reci, i to se više neće ponoviti. Čini mi se, bila je spremna da izgubi sve za ideale koje je odavno zacrtala. Zato nije uzimala koliko joj se pruža. Ne! NE je izgovarala lako. Tražila je koliko joj treba.
Dok je to izgovorio, nekoliko puta je dodirnuo svoju ruku koja je u grču ležala na kolenu, i jednom je dodirnuo pramen kose. Shvatila sam da je za sve to vreme svoje platonske ljubavi, tog arhetipskog naboja strasti i želje prema ženi koju nije imao, uspeo samo da dotakne njenu ruku i kosu.
On s mukom nastavi: -Njen odgovor je bio brz, rekla je da je više ne dodirujem, nervozno i odbojno. U momentu sam osetio jaku bol, pritisla me je u predelu grudi. I od tada ponestalo mi je snage. Nisam uspevao ni govoriti ni misliti, izbegavao sam naše susrete neko vreme. Za to vreme razmnožavale su se praznine, jedna od druge nastajale. Ali, ja sam čekao, čekao nemo kao orah u ljusci...Valjda sam čekao nekakav znak.
Muk. Da bih prekinula gustu tišinu među nama, rekla sam po malo snuždeno, kao da uveravam i sebe i njega. Kao kada na mapi neba povlačiš prstom, i tražiš. Svoju planetu: -Kraj može biti početak!
-Da, ali samo ako želiš!, reče odsutno, želeo je da se otarasi moga optimizma u pokušaju.
-Zašto ne bih želela da budem srećna?!
Trže se, i shvativši da govori nepovezano, vrati se na početak priče:
Možda se treba vratiti na početak, kada sam došao na farmu. Moj posao se sastojao u tome da pripremim lucerku i seno, za zimu, onoliko koliko je to potrebno, u skladu sa mogućnostima. Bio sam dobar radnik, pa mi je upravnik farme, ubrzo dao pod kontrolu i svu mehanizaciju. Radio sam i po deset sati dnevno, nije mi bilo teško, volim da radim u prirodi, u društvu... I srećan sam kada se osećam korisno.
I sve dok se nije pojavila ona. Jelena. Po sistematizaciji radnih mesta ona je bila laborant na farmi. Sretao sam je svakoga dana. Kada sam je prvi put ugledao na farmi, njena fizička pojava, prosečne lepote, skladne građe i umerenog načina odevanja, nije ostavila neki snažan utisak na mene kao muškarca. Ima žena koje isijavaju harizmom ili gracioznošću, Jelena nije bila takva. Malo, po malo ja sam se zaljubljivao u nju. Jedno njeno Dobro jutro, bilo je moje sunce.
Sve teško postalo je večno, postalo prosto pred tugom, patnjom, inspiracijom, suncem, pred nebom, i žrtvom ljubavi. I sve je tako postalo prosto: od osmeha travka buja, od sreće voda huči i ubrzava, od spokojstva nebo prozračno i lako živi.
Razmišljao sam tako, koračajući uz nju, vraćali smo se nekoliko puta zajedno s posla, putem koji nas ne vezuje ni za šta. Ali, ja sam rešio da mi i ne treba ništa. Jer svuda smo MI. Razmišljao sam tako, jer... svestan svoje ograničene ljudskosti, često sam mislio na biblijske reči tvoraštva: ''Neka bude svetlost!'' Ako je tako neka bude, ako je tako neka se i meni desi!
I kada noć raširi krila, i ostanem sam, razumljive su postajale veze: Rukama punim reke, očima nebesa, slobodnim glasom pticama let. Od mojih slobodnih očiju, krila najviših u letu, drhtaji nebesa zvone. Od mojih ruku, tananih niti imaginacije divne, vode voznose sve treptaje najjače u mora. I kružim, kroz mene teku sve vode, sva nebesa drhte mojom nutrinom, po predelima čistim lepeću krila u svesti. Pa nastavi: -Bio sam opsednut tumačenjem njenih znakova koji su mi bili upućeni. Spreman, kao za odstrel, ja sam napeto čekao, osluškivao, tumačio... Pripremao se za nešto veliko i jako, što će uslediti nakon svih nedosanjanih noći i umornih, dočekanih svitanja sa njenim imenom na rukama. Mislio sam, talasi lagano i strpljivo mrve i stenu najveću!
Jasno sam videla vrenje hiljade misli u njegovoj glavi. I meni je osećaj dobro znan. Saosećala sam sa njegovim očajem, gledala kako se on pretače, doliva i preliva, kako u trenu menja sva tri agregatna stanja. Očaj u tečnom stanju, u grlu i na podočnjacima. Očaj u čvrstom stanju, kao skrama na duši. I kao dim, od sagorelih nadanja.
Okamenjenih vilica, zalutalog pogleda, nisam mogla izustiti ništa, on je to shvatao, i nastavljao: -Za sve to vreme, ja nisam želeo da joj se namećem. Pokazivao sam joj svoju naklonost kad god bi se ukazala prilika, ali nisam preludirao ni na šta, nisam joj ni rečima ni delima postavljao nikakve ultimatume. Ponekad bi je nazvao telefonom, kratak razgovor i to je sve. Na poslu nisam želeo da je ometam svojim simpatijama, pokušavao sam da odvojim privatnost od posla. Ali, ljubav se pojavila mirisima i bojama. U meni je bolno živela, sputavana i osamljena. Kamen bi proplakao da je mogao čuti njeno lelekanje. A ja sam jedino želeo da joj poljubim obraze, mirisne petrovače, da je udahnem... Ona je bila moj maj.
Nisam se suzdržala: -Ali, zašto joj ništa nisi rekao. Zašto kada si osećao simpatije sa njene strane, zašto joj nisi jasno dao do znanja da je Rubikon pređen, i da prestane sa svojim jalovim igrama zavođenja.
-Ah, nije lako, ote mu se jedan duboki uzdah, i pojača grč na licu što je sve vreme titrao. Probaj da zasadiš kamen, videćeš! Za tih nekoliko godina, ja sam načuo, da je imala tu i tamo neke kraće avanture. Ponekad mi se činilo da bih i mačem mogao dokazati svoja osećanja, boriti se riterski, za jedan celov samo. Već u sledećem trenu sam bio slab. Kao da sam mogao videti kada voda i miris napuštaju cvet. Njoj je uvek bilo važno kakav će utisak ostaviti na svoju društvenu sredinu, egzibicionizam je njeno oružje od kojeg često strada i sama.
Pitao sam sebe često: Hoćeš li ili nećeš? Odlazio sam do reke, gledao kako protiče njen mulj... I gledao kako život protiče. Valjda mi duša nije namenjena samo patnji? Onda sam sebi, po ko zna koji put poturao žalosnu utehu:--- Provlačeći se kroz mlaz tame, čovek nekada može pronaći čisto svetlo, spokojstvo, iskrenost, ljubav možda.---
Ponekad sam odlazio do starog hrama, iz trinaestog veka. Na goloj poljani, stisnutih zuba, stajao bih pred vekovnim svetilištem, i tada bi me uspokojio njegov svečani mir. Jednom sam joj sa tog mesta poslao poruku: ''Pozdravio sam duhove sveta, u tvoje i svoje ime, zahvalio im što su sa nama, i zamolio da tako ostane''.
Ona nikada nije odgovorila na tu poruku. A ja sam se za nju molio!, glas mu se iscepka, pomislih da se za sada zatvorio, i da će mi nekom drugom prilikom ispričati kraj ove ljubavne propovesti.
Dok je ćutao, ja sam namah sklopila oči, i zamislila ga dok stoji pod napupelom, majskom krošnjom, i sanja. A bele lati, kaplju na zemlju, po jedna za svaki njegov najdublji san. Onda sam zamislila zlatno leto. Ljubav prema Jeleni sazreva sa žitom, siše sunčeve zrake, i čeka da naraste hleb da bi ga njih dvoje zajedno pojeli.
I videla sam ga, kako za sve to vreme, sa nesnosnim bolom u duši, skriveno i servilno, poput senke, prati svaki Jelenin korak danju, a noću zamišlja da je mesec, i da proliva po njenom vratu srebro svoje mistične srme. I čitavo jedno proleće, dugo leto i mokru jesen, on prostire svoju ljubav, po zemlji kojom je ona prolazila.
Zauzeta vizuelizacijama jednog dela njegove priče, setila sam se da nisam sama i otvorila sam oči. On je i dalje ostao nepromenjenog položaja. Kao da je na tom mestu, sa koga bi mogao krenuti na sve četiri strane sveta, duboko zamišljen, kuda će dalje?!
On uhvati vazduha, kao nakon napornog rada, pa nastavi: -Jednoga jutra, dok sam bio zauzet svojim poslom, prenu me kao iz sna, Jelenin glas: 'Ajde, spremila sam kafu. Možemo malo da se zabavimo gledanjem u šolju.Pomislih: Ona je moje sunce, usijanje u mojoj samotnoj duši.
Zastao sam na vratima kuhinje, jer sam čuo Jelenin glas. Govorila je sa koleginicom, o nekom muškarcu. Čuo sam da joj je glas drhtao, čuo sam kada je rekla: Ja sam ga volela, uprkos svemu. On je bio moj samo jedan dan u nedelji, ostatak vremena je pripadao svojoj ženi. Znala sam i da je lagao da će se razvesti, znala sam i da me ne voli...pristajala sam...Ali, nisam znala da će me fizički povrediti..
Razjareno, kao da je mene neko povredio, upao sam u kuhinju. Njih dve su zaćutale. Seo sam, uzdržano. Pili smo kafu i ćutali, i zagledali se. Onda koleginica uze Jeleninu šolju i reče, bez pauza i premišljanja: Ti živiš u iluziji, čovek za koga žrtvuješ svoje ime, čast i emocije, nije za tebe! Najbolje bi bilo da ga zaboraviš! Ti si izgubila veru u iskrenu ljubav, osvrni se oko sebe, sasvim blizu je neko ko bi te voleo! Tada ona letimično pređe pogledom preko mojih očiju. Jelena se iznervira: ''Svi su isti!'' Onda baci nervozni, gotovo ludački pogled na mene: ''I ti si isti! Šta me gledaš?''
Onda izjuri napolje, zadržavajući plač, koji nezadrživo pokulja.
Tako sam ja došao do jedne tačke. To je onaj momenat kada sam je pitao, da li joj smeta po neki moj dodir. A znala je da meni puno znači, jer, ona je rešila da se ogleda u mojim očima. A za mnom plače jedan greh, kome je trebalo oblik i ime ja da dam.
Odbila me je, sva lepota, svaka reč, moja strast, tog momenta, dale su se u bekstvo! Ispratio sam je do kuće, i gledajući kako se kapija polako zatvara za njom, osetio sam kako mi se sve ruši... topi...utapa u patnju. Sve ravnodušno gasne.
Na mojim nemim usnama, umrle su reči za nju: Seti me se kao ljubavnika svog izgubljenog maja. Moja sudbina je sada otvoreno more, na kome si ti mogla zaploviti, samo da si htela, da si znala! Broditi ovenčana suncem!
Od tada je prošlo mnogo vremena. Sumirajući sve što se između nas dvoje dogodilo, shvatio sam da zbog svega postajem bolji. Ipak, naslage svih egzistencijalnih potreba, moralnih nihilizama, previše bespredmetnih erotskih odnosa. Sve su to tmurni odsevi. Ljubav će razumeti, ljubav prašta! Bez ljubavi, žena je kao najlepša građevina kojoj samo vrata fale, sve je tu, i predivno je, ali to niko ne vidi.
Shvativši da je priči kraj, morala sam mu reći:
-U tom slučaju, mnoge stvari bi trebalo iz korena promeniti. Verovatno čitavu koncepciju!
-Koncepciju sveta?
-Da, ako treba i virtuelnog i ovog našeg.
-Ovaj naš je stvarni?
-Ja ne znam, tako kažu! Svet je mikrouniverzum. Ja ne mogu biti čitav svet, ni ti to ne možeš. Zato imaš mali deo prostora, i on je samo tvoj, a njega možeš promeniti, tako što ćeš promeniti sebe. Meni čitav svet ne treba, potrebna sam samoj sebi! Suprotstavljeni smo mehanicističkom poimanju univerzuma koje nam časovnici nude. Sve biva jadno u poređenju sa iskonskim, nepatvorenim poimanjem bezvremlja kada se voli. Osetiti nešto ni u čemu. Ugrabiti tren i saživeti se zauvek. Rastačemo vreme i izbegavamo prostor! Konačno sam glasno izgovorila svoje drhtave snove.
-Ali, kako to govoriš?! Ne živiš ti u izolaciji od ostatka sveta.
-Naravno da ne, izolacija meni ne bi ni godila. Ali, ostatak sveta mogu prilagoditi svojim potrebama, ambicijama, snovima.
On me preseče upitnikom o ženama.
-Tako što ću mnogo voleti sebe.
-Drugima ćeš to staviti do znanja?
-Da, i oni neće imati izbora. Jedni će me poštovati, drugi će me voleti. Više od toga mi i ne treba.
<< Почетна